Piramida moći na Planeti

Na sceni nije sukob civilizacija. Pobednik je poznat već hiljadama godina. To su elite koje sofisticirano vladaju i manipulišu većinom.

Vratimo se kroz istoriju i da proverimo kakva je veza sa Anunakima

Sumerski tekstovi su jedni od najstarijih tekstova poznatih čovečanstvu, starijih čak i od Biblije i drugih religijskih tekstova. Prema sumerskim tekstovima, Anunaki su došli na našu planetu u potrazi za zlatom koje su nameravali da koriste kao mikro prašinu ne bi li zaštitili svoju planetu od zračenja. Anunaki su na početku sami kopali zlato, ali su shvatili da tu ima previše posla pa su izvršili genetsku manipulaciju na vrstama sa Zemlje, stvorivši današnjeg čoveka. To objašnjava zašto imamo 46 uparenih hromozoma, dok primati imaju 48.

To takođe objašnjava zašto postoji tolika potražnja za zlatom u današnjem društvu. U Ekvadoru je pronađeno više od 350 artefakata koji su se koristili za kopanje zlata. Na jednom od njih se može uočiti isti onaj simbol sa novčanice od jednog dolara. Na dnu jednog od artefakata se može uočiti zvezdana mapa Orionovog pojasa. Da li to znači da su Anunaki nastanjeni u pojasu Oriona?

Arhonti

Čak i stariji gnostički tekstovi govore o arhontima, nefizičkim entitetima koji se hrane negativnom energijom poput straha. Gotovo je sigurno da Arhonti upravljaju Anunakima i da se nalaze na vrhu piramide. Bilo kako bilo, ko god da se nalazi na vrhu piramide koristi strah kako bi kontrolisao čovečanstvo. Naši vanzemaljski gospodari su veoma dobro upućeni u astrologiju i koriste je kao svoj raspored. Međutim, potrebno je da shvatimo da nas kontrolišu jer ćemo tek onda moći da se pobunimo protiv naših gospodara. Pluton u Jarcu je naša prilika da stvorimo ono što je u najboljem interesu čovečanstva. Naši gospodari to znaju i pokušaće da učine sve što je u njihovoj moći da spreče da se to dogodi. Sve što je potrebno jeste da se dno piramide ujedini. Astrologija je jako važna. Sve što se dešava među zvezdama se odražava na našu planetu i na svakog pojedinca. Astrologija se oslanja na cikluse vremena koji se s vremena na vreme ponavljaju. Kada novi ciklusi počnu, možemo znati šta da očekujemo od njih pošto se tako nešto već dogodilo. Na primer, Pluton, znak uništenja, ušao je u znak Jarca početkom 18. veka, kada su se dogodile i francuska i američka revolucija. Pluton je ponovo ušao u znak Jarca 2008. godine i ostaće tamo do 2023. godine. Odmah pri ulasku, došlo je do globalne finansijske krize, a otpočele su i brojne revolucije širom sveta. Sve to nije slučajnost!

Globalizacija kao sredstvo u ostvarenju novog svetskog poretka

Ovo je vreme nihilizma. Od trenutka kada napustimo utrobu materinu, mi smo „neprilagođeni“ i „autsajderi“ u svetu koji nam govori da je život besmislen, da nema odgovora na pitanje „Zašto“? Uče nas: Došli smo iz ništavila i vraćamo se u ništavilo. Ovo je, ukratko, univerzalna filozofija modernog nihilističkog sveta: rodiš se, živiš, umreš… Sistem koji nas posmatra samo kao svoje brojeve govori nam da su nam dani odbrojani. To ispiranje mozga topi naše umove, ostavljajući nas da sami i bez igde ikoga ležemo i budimo se u suzama dok nas zubi nihilističke zveri sve više drobe. Nihilizam je u naše vreme postao toliko sveprisutan i sveprodoran, potpuni i dubinski zaposevši umove i srca svih ljudi, da više nema čak ni „fronta“ na kome bismo mogli pokušati da mu da pružimo otpor. U ovom strašnom čovekovom ratu protiv Boga, onda sasvim logično dolazi do pojave masovnog samoubistva, do tog poslednjeg auto-genocida.

Da li je ovo nešto normalno kroz šta mora proći svaka civilizacija na ovom stupnju razvoja? Ili je uzrok negde drugde? Da li su to posledice koje je globalizacija donela kako razvijenim tako i nerazvijenim društvima? Dalje, treba se zapitati da li je globalizacija prirodna zakonomernost istorije ljudskog društva, ili je to samo sredstvo za postizanje jednog višeg cilja…

Novi svetski poredak – Ideologija

Kada se završavao zalivski rat na početku 1990. godine predsednik SAD Džordž Buš objavio je nastupanje Novog svetskog poretka kao ‘svetske zajednice naroda‘ (Global community of nations) koja je precizan, sistematski i strogo isplaniran mehanizam za upravljanje narodima i nacijama. Mnogi Novi svetski poredak zamišljaju kao doba neprestanog mira, sklada, pravde i napretka. Popularni ‘Bitls’ Lenon sedamdesetih godina je snimio mega hit ‘Imagine‘ (Zamisli) u kome je pevao o vremenu kada na planeti neće biti religija, država, nebesa, pakla, a ni privatne svojine;

Novi svetski poredak je izraz koji je koristila iluministička masonerija da bi označila dolazeću svetku vladu (još od Vajshauptovog vremena).

Nestaće ideali zbog kojih bi čovečanstvo ginulo, svi će živeti samo za ‘ovaj dan’ i svet će biti ‘JEDAN’. Taj rajski svet je carstvo hedonizma – bez vere, nacionalnog ponosa i suverenosti. Bez ičega vrednog zbog čega bismo se borili. To će biti mravinjak beslovesno srećnih potrošača. Zato nije slučajno što Brok Hišolm, nekadašnji direktor Svetske organizacije UN tvrdi: „Da bi se uspostavila svetska vlada, potrebno je iz umova ljudi ukloniti individualizam, lično dostojanstvo, odanost porodičnim tradicijama, nacionalni patriotizam, verske dogme„. Svako ko želi nezavisnost biće smatran otpadnikom u novoj svetskoj civilizaciji: Bez obzira da li je u pitanju Irak, Somalija ili Srbija. U tom cilju je potrebno uskladiti i školski sistem u svetu prilagođen nacionalnim i verskim specifilnostima, ali je najbitinije da se stvori učenik koji veruje da je sve relativno, da nema apsoluta, kao i da je globalno socijalističko društvo jedino rešenje za probleme čovečanstva. Potrebni su poslušni građani ‘globalnog sela’ – stoga ne čudi podatak da je Marks danas omiljeni intelektualac u univerzitetima u SAD. U studiji „Sumrak američkog uma„, Alan Blum – američki profesor ‘starog kova’, govori o akademskim građanima svoje otadžbine kao o izrazu nihilizma na američki način, ljudi čije su duše prepune bljeska šarenog ništavila medija, zatrpani decibelima divlje muzike, podijumi po kojima plešu audiovizuelne utvare, željni nedozrele ekstaze koja je, na ovaj ili onaj način, droga (uspeh, slava, rokenrol, film, narkotici, seks – cilj je uvek ‘nedozrela ekstaza’ – opijenost po svaku cenu). Ovakvi potomci ne mogu biti ničiji preci – tragičan je zaključak Blumove knjige. Oni definitivno uništavaju tradiciju. „Hristos je nudio slobodu, a utopisti žele čoveka da prisile na sreću. Obzidani delima svojih ruku, oni su boga zaboravili i čovečanstvu pripremaju totalitarno ropstvo…“ (Pet Robertson).

Jedan od tajnih simbola iluminističkih masona koji prenosi ovu poruku je na poleđini novčanice od jednog dolara za vreme vlade Franklina Ruzvelta. On je i sam bio mason trideset i trećeg stepena i blizak Savetu za inostrane odnose. Ovaj masonski simbol saastoji se od piramide sa svevidećim okom Ozirisa iznad nje. Ispod piramide je napisano NOVUS ORDO SECLORUM što na latinskom znali Novi poredak veka odnosno Novi svetki poredak. Ovaj simbol je postao zvanično naličjke velikog pečata SAD 1782.g. Naličje pečata iako nije bilo nikakva tajna, ostalo je punih 150 godina nepoznato američkom narodu, sve dok nije preštampano na novčanici od jednog dolara koju je izdala Banka savezne rezerve po svome osnivanju. U vreme kada je pečat pravljen Novi svetski poredak je bio u svom ranom stadijumu razvoja i još nije bio dovršen. To je simbolično predstavljeno vrhom koji je odvojen od ostatka piramide. Ali, kada Novi svetki poredak bude izgrađen, a svetska vlada uspostavljana, vrh će se spojiti sa piramidom – što će simbolično predstaviti ispunjenje zadatka. Hijerarhija masonerije i okultnih društava, koja podseća na strukturu piramide sa mnogo nivoa – biće takođe uspostavljena.

RT na samom vrhu piramide, ugaoni kamen, predstavlja porodicu Rotšild. Rotšild-tribunal. Njih smatraju božanstvom u ljudskom obliku. Vlast ‘idealističko – sanjarske’ elite koja želi da po svaku cenu ‘usreći’ čovečanstvo – odlično je simbolizovana na novčanici od jednog dolara. Na njoj je prikazana piramida sa trinest redova cigli koje označavaju mase (neuobličenu materiju alhemijskog procesa koju treba preobraziti u ‘zlato’).

Novi svetski poredak kao deo savremene stvarnosti – Da bi se Novi svetski poredak ispoljio, potrebno je, po mišljenju njegovih tvoraca, posebnim metodama ubrzati kretanje društva njemu u susret: Čovečenstvo se pokorava cikličkoj evoluciji i teče po spiralnim zakonima, ono u jednoj fazi silazi, a u drugoj se uspinje. Mocart je nekada bio zabavna muzika, bečki valceri su »narodnjaci«, a pogledajmo sadašnji tehno i pank i slično. Ovo samo kao ilustracija – ovako je nekako i u drugim umetnostima. Tokom silazne faze raste svako zlo, zablude i zločini, sve dok se ne dosegne dno, a onda opet počinje novi uspon ka istini, mudrosti i lepoti… Svetski vrh koji pokušava da osvoji globalnu vlast koristeći ove činjenice pokušava da ih iskoristi za svoje ciljeve. Pomaže uništenje, zlo i nered, aktivno sudelujući u rastrojstvu sveta da bi se prema njihovim učenjima, ubrzalo ostvarenje Novog Poretka.

Na kraju će građani koje će zahvatiti ludilo sveopštih nemira i nasilja – biti prisiljeni da se brane – istrebiti razne elemente, ali će mnoštvo biti u potpunoj zabludi, što se tiče Hrišćanstva i njihovi deistički duhovi biče bez kompasa, izmučeni u traganju za idealom, oni će konačno primiti pravo obasjanje sveopštom objavom čisto Luciferove doktrine, koja će se na kraju javno saopštiti narodima. Gibanje sveopšte reakcije koja će pratiti slom Hrišćanstva i ateizma, uništenih zajedno, objaviće se tom pojavom luciferijanstva od strane globalista. Novi robovlasnički poredak – kako ga neki nazivaju, jedna je od mogućih varijanti budućnosti. Društvo u kome će programirani ljudi raditi kao robovi (a da neće znati da su robovi), stanovništvo biti kontrolisano neuro-lingvističkim metodima preko sredstava javnog informisanja. Jedan takav eksperiment je skoro uzburkao svetsku javnost kada je u Japanu nastradalo mnogo dece gledajući televiziju – svoj omiljeni crtani film i kada je stroboskopski efekat iz očiju glavnog lika izazvao epileptične napade kod nekoliko stotina dece, a još na hiljade njih je imalo psihičke smetnje. (Politika 19.12.97.)

Novi svetski poredak je dobrim delom već realizovan, sve što se zagovara, uglavnom je već i ostvareno:

Multinacionalne monopolističke kompanije su nezaustavive i pored zakona o monopolu izglasanog u SAD i drugim zemljama, a ogromna finansijska moć planete je skoncentrisana u nekoliko moćnih finansijskih institucija.
Velike multi-medijske kompanije: štampe, radija i televizije nalaze se u par poznatih ruku.
Liberali su u svakoj zemlji i u skoro svakoj vladi.
Rusko samodržavlje ne postoji, a velika ruska nacija dovedena je u vlastitoj zemlji da se bori za opstanak i kulturni identitet.
Mnoge dinastije su završile na »smetlištu istorije« ili su u muzejskim vitrinama. Srednji kapitalisti pomeli su i poslednje ostatke aristokratije.
Masonerija je u svakom većem gradu dok je u glavnim gradovima nezaobilazan faktor u bilo kakvom javnom životu – kulturnom, obrazovnom, socijalnom ili političkom. Velike poslove, ako niste u ovom krugu, nećete dobiti. Rotari internacional su biznis udruženja koja se, navodno, ne bave politikom, ali principijelno podržavaju politički stav OUN.
Ujedinjene nacije šalju trupe, uvodi blokade, bombarduje, kontroliše i diktira uslove koji nemaju nikakve veze sa interesima nacija sveta.
Stvara se monetarni sistem sveta, uvodi se svetska moneta.
Stvorena je i svetska vojska koja već dejstvuje u Iraku, Kuvajtu, Somaliji, Haitima, Bosni, a ovih dana se sprema da pokuša i kod nas da uđe na silu.
Ateizam je zaveden na polovini planete, pokušala se isčupati i poslednja ilzuzija da postoji još nešto od gole i strašne stvarnosti i preseći nit što stvara kulturnu tradiciju i nacionalnu istoriju – crkve su porušene, manastiri pretvoreni u muzeje, a duhovno nasleđe ismejano.
Nacije su zamenili kosmopolitizmom koji u biti i treba da bude ideja ka kojoj se stremi, ali ne i »livarski lonac« u kojem će se u kosmopolitskoj opsesiji narodi topiti da bi na kraju dobili žig »made in …«

Zar je sad uopšte važno ko će doći na svetski tron. Veliki monarh već ima sasvim pripremljen teren – biće sigurno usrdnije dočekan od bezbojnog političara bez korena ili generala sa sunčanim naočarima ili neke druge civilne protuve što se uzdigla na vlast sumnjivo stečenim parama. Novi poredak neće propustiti priliku da prvi napadne. Samo se postavlja pitanje oblika tog novog rata. Teško da će on ličiti i na jedan prethodni. Ili još smelija teza – treći svetski rat je odavno počeo. Ako sa sigurnošću tvrdimo da su more novih virusa i bakterija proizvodi vojnih laboratorija, a te iste bakterije su odnele na stotine hiljada života „neprijateljskog“ stanovništva – šta je to nego rat i to kakav. I kremanski proroci isto kazuju, da će „car naroda preko beskrajne vode prvi puške opaliti“ – „Udariće najveći i najbešnji protivu najvećeg i najbešnjeg“. Za kremanske proroke oba su cara besna od „manite pameti“. Ni jednom nisu skloni. Oni ne vide razlike između zla što dolazi sa slovesne ravni od zla što stiže preko beskrajne vode. Kremanski proroci razdvajaju samo zlo od dobrog i to je jedini kriterijum koji oni uvažavaju.

Ali ne treba misliti da je Novi svetski poredak proizvod XX veka. Više puta je najavljivan kroz istoriju i to:

Godine 1848. objavio ga je „Komunistički manifest„,
Godine 1917. Predsednik SAD Vudro Vilson,
Godine 1938. Hitler je rekao da će ‘nacionalsocijalizam svoju revoluciju iskoristiti za uspostavljanje Novog svetskog poretka,
Godine 1968. Nelson Rokfeler, uglednik najbogatije porodice sveta, takođe je govorio o njemu…
11.septembra 1990.g. Buš, predsednik SAD, rekao je da će Novi svetski poredak biti „era u kojoj će sve nacije sveta, istok i zapad, sever i jug, moći da prosperiraju u harmoniji… Svet u kome će zakon smeniti zakon džungle“.

Ali i pored ovoga mislimo da je važno napomenuti da je ideja Novog svetskog poretka mnogo starija.

Komunizam

Amerikanac Pet Robertson u svojoj knizi ‘Novi svetski poredak’ (The New World Order) pokazuje da su SAD i zapadni saveznici namerno prepustili trećinu čovečanstva komunističkim ekstremistima da bi rastočili narode koji su se našli u ropstvu. Kada je od strane moćnika ovih zapadnih zemalja ocenjeno da je raslabljivanje nacionalnog organizma i rastakanje državotvorne svesti postignuto u meri koja je predviđena – igra je završena. Ovome u prilog govori i tvrdnja Anatolija Golicina (bivšeg KGB-ovca koji je 1984.g. pobegao na Zapad) da postoji projekat ‘liberalizacije’ istočnoevropskih totalitarističkih režima pripremljen da bi ‘zamazao oči’ naivnim posmatračima. Neuspeli puč u SSSR-u 1991.g. bio je puka igra koja je imala za cilj da oživi posustalu ‘perestrojku’ i dovede u centar zbivanja Jelcina, još poslušnijeg ‘zapadnjaka’ od Gorbačova, koji je u to vreme već odradio svoje: uništio je istočnoevropski vojno-politički blok, dopustio Nemačkoj da se ujedini, a nekad moćnu Rusiju pretvorio u beznačajni ‘Savez nezavisnih država’. Pet Robertson u svojoj već pomenutoj knjizi tvrdi: „Komunizam je bio čedo germansko-jevrejskih intelektualaca. Velike ideje ne stižu nam od stanovnika predgrađa, no od idealista i sanjara iz salona. Sve ekstremne političke ideologije sveta došle su od privilegovanih klasa“. Marks je pre svega nastojao da njegove ideje postanu sastavni deo istorijskog procesa. Prema nekim procenama, upravo su osećaj za istoriju i istorijski smisao, omogućili marksističkoj ekonomskoj misli da stekne visoki intelektualni ugled. Karl Marks je i sam po sebi bio veliki istorijski događaj, stvaralac i usmeritelj nove i drugačije epohe, jer iako silu nastajanja novog ne stvaraju pojedinci (I da li je baš tako?) nego okolnosti, a same situacije potom, po svojoj meri, iznedre pogodne ličnosti, ipak, da se Karl Marks kojim slučajem nije rodio, sasvim je slučajno da današnji svet ne bi bio ovakav kakvim ga vidimo. Istorija njegovor (Marksovog) života započela je 1818.g. u Triru, Pruskom gradiću u Rajnskoj oblasti u dolini reke Mozel, gde je u to doba živelo 10 do 15 hiljada stanovnika. Početkom XIX veka oblast se brzo ekonomski razvijala, a u periodu Napoleonovih osvajanja bila je doživela i duboke socijalne i političke reforme. Kmetstvo je bilo ukinuto a gradovi su imali velike lokalne slobode. Upravo u to vreme, privredni uspon je vidljivo počeo da prevazilazi feudalnu administrativnu podeljenost kneževina – novi kapitalisti su izdejstvovali osnivanja nemačke Carinske unije, koja je obuhvatala čak osamnaest državica gde se govorilo istim jezikom. Karl Marks je bio stariji sin u porodici sa devetoro dece. Samo nekoliko godina pre njegovog rođenja, na Bečkom mirovnom kongresu odlučeno je da posle pada Napoleona francusku okupaciju Rajnske oblasti zameni pruska vlast. Nova administracija znala je da, pored ostalog, prilično netolerantno postupa i prema Jevrejima, među kojima je spadao i Hajnrih Marks, otac budućeg filozofa revolucije. No izgleda da se pragmatični Karlov roditelj, kao čovek Prosvećenosti, poštovalac Kanta i Voltera, funkcioner mesnog apelacionog suda i ugledni advokat, lako i brzo prelomio da 1816.g. formalno napusti rabinsku tradiciju predaka i da, prekrstivši sebe i porodicu, pređe u protestatsku veru. Iako je poznato da Marksovi već u to doba nisu smatrali Mojsijevu (a ni drugu) religiju posebno važnom, ipak je poreklo velikog teoretičara radničkog pokreta kasnije često zgodno poslužilo njegovim protivnicima i neprijateljima da povežu komunizam sa Jevrejima, sa njihovom ‘istorijskom krivicom’ i ‘planiranom zaverom’. Međutim, s druge strane postoje čak i obrnute sumnje, naime, da je Karl Marks bio – antisemit. Kako se tvrdilo, porodično prihvatanje protestantske konfesije i radikalna i brza promena vaspitavanja, vidljivo su se pokazali u njegovim kasnijim tekstovima, gde je poneka bio izrazito grub prema Jevrejima (doduše i prema Rusima i svim Slovenima). I mada je u prošlom veku kolokvijalna reč »Jevrejin« često kao metafora označava bogatog i lakomog preduzimača ili lihvara – bankara, s kojim se Marks idejno obračunavao, može ipak biti da je mladi Karl previše dosledno i preozbiljno shvatrio očevu oportunističku odluku. Međutim, Karl Marks je pre svega aktivni ateista. U jednoj od svojih slavnih izreka nazvao je religiju »opijumom za narod«, pošto uči da se zlostavljanja i izrabljivanja moraju krotko podnositi, umesto da se na njih odgovori pobunom, revolucjom, »oslobađanjem čoveka od otuđenja« i »eksproprijacijom eksproprijatora«. Delatnost Karla Marksa nije nailazila na šire odobravanje u javnosti. Mnogi ga nisu voleli, a on sam štaviše, činio je sve suprotno od pravila političkog marketinga i nimalo nije nastojao da postane opšte popularan. Ne samo da je potekavši iz imućnijeg socijalnog staleža, bukvalno uložio čitav život boreći se za sirotinju i rušeći kapitalistički sistem koji ga je formirao i izdržavao, nego je i nezahvalno napadao svoje prethodne učitelje i čak je eto, uprkos jevrejskom poreklu, stekao epitet antisemiste. Štaviše, u vremenu kada su vladari, Bog i uticajna crkva shvatani sasvim ozbiljno, on je otvoreno neprijateljski pisao i govorio o carevima, o hrišćanstvu i svih drugim religijama sveta. Marks je 15. aprila 1841.g. promovisan za doktora filozofije. U njegovoj disertaciji jasno se vide stavovi ‘neohegelijanca’ koji izrazito naglašavaju problematiku slobode i Marks nagoveštava svoju opštu kritičnost i objavljuje rat svim bogovima – zemaljskim i nebeskim. U doktoratu čiji je tekst izrazito polemički usmeren, pored ostalog stoji: »Dokle god filozofiji bude i poslednja kap krvi tekla kroz apsolutno slobodno srce koje pokorava svet, ona će, zajedno sa Epikurom, stalno dovikivati svojim protivnicima – bezbožan nije onaj koji prezire bogove mase nego onaj koji pristaje na mišljenje mase o bogovima. Kao što je Prometej govorio – prema bogovima svima gajim mržnju, tako se isto filozofija odnosi prema svim nebeskim i zemaljskim bogovima koji ljudsku samosvest ne priznaju kao vrhovno božanstvo. Pored samosvesti nijedan bog nije potreban«. Marks se inače, više od pripreme doktorata, pre svega bavio i oduševljavao idejama Ludviga Fojerbaha i raspravom ‘Suština hrišćanstva’ u kojoj je prema važećem mišljenju, bio uspešno kritikovan Hegelov idealizam, a njegov ‘apsolutni duh’ koji se stalno menja bio je materijalistički objašnjen kao projekcija ‘stvarnog čoveka u prirodi’. Jer, kako je pisao Fojerbah, ‘samo je čovek Bog čoveku’, pošto je ‘Bog spoljna projekcija čovekove unutrašnje prirode’. Tadašnji Marksov uzor Fojerbah pojavio se u berlinskoj akademskoj javnosti najpre kao veliki stručnjak za religiju i radikalni reformator pogleda na hrišćanstrvo. Prethodno je studirao teologiju, ali je i on ubrzo prešao da sluša novu filozofiju na Hegelovim predavanjima. Potom se okrenuo pažljivom proučavanju prirodnih nauka. Prva knjiga ‘Razmišljanja o smrti i besmrtnosti’, oprezno je štampana bez potpisa, budući da je jeretički govorila o nepostojanju pojedinačne besmrtnosti već samo o ‘besmrtnosti kojom priroda u sebe resorbuje sve ljudske kvlitete’. Kasnije Fojerbah već tvrdi da je ‘hrišćanstvo davno nestalo i da ne postoji ne samo u razmišljanju nego ni u životu, pa se svelo jedino na tradicionalnu ideju’. U ‘Suštini hrišćanstva’ (1841), u knjizi koja je najviše uticala i na Marksa i na Engelsa, Fojerbah se zalagao da čovek najpre sam sebi postane predmet razmišljanja. Jer, kako je pisao, religija predstavlja jedino svet o beskonačnosti egzistencije Boga bez egzistencije čoveka. Napadajući ortodoksnu religijsku dogmu uoči evropskih revolucija i tokom burnih godina koje su sledile. Fojerbah je istovremeno na intelektualnom planu ubirao široku slavu skoro jednaku popularnosti potonjih heroja sa barikada.

Mordechai Marx Levy, alijas Karl Marks iznajmljen je 1847.g. od strane grupe „Liga ljudi“ da napiše „Komunistički manifest“ kao demagoški mamac za mase. Marks je u koju su finansirali Iluminati, bili su postavljeni ideološki okviri objavljivanjem „Komunističkog manifesta“. Rusija je postala polje za eksperimentisanje, za socijalističke eksperimente, koje nisu mogli ili nisu hteli da vrše u zapadnim zemljama. Iluminati su znali da nastupanje polariteta odgovara kosmičkom zakonu – stvorilli su dva politička bloka moći: Istok i Zapad. Eksperiment je uspeo zahvaljujući ulaganju miliona dolara, prolivanju krvi i smrti bezbroj ljudi. Sve se finansiralo preko sindikata svetskih bankara kojem su pred Varburga pripadali i Morgan i Rokfeler. Ali jasno je (ali možda nekima i nije) da komunistički sistem ne bi mogao da se održi tako dugo, da ga tokom poslednjih decenija nisu stalno finansirali i podržavali Iluminati. Slilčno je i sa Hitlerom – iza njega ne stoji samo paranoična želja za vlašću već i genij i novac Templara. Ali sve to nije bilo dovoljno da se stvori takva magija kao što je hitlerizam. Setimo se hordi Nemaca u transu opčinjenosti prema idealizovanom vođi na velikim paradama i svečanostima pod bakljama. Hitlerizam nije samo političko opredeljenje – čak je možda to i po najmanje, nego osećaj ushićenosti, koja može da se nazove i prosvetljenost, a to u prevodu znači iluminacija. Slično su komunisti govorili i za svoje vođe – Lenjin, Staljin, Tito.. U samom predgovoru nemačkom izdanju „Komunističkog manifesta“ Marks i Engels naglašavaju da je Komunistička liga zvana ‘Liga pravednika’ (Liga ljudi), njih još 1847.g. ovlastila da napišu manifest koji će biti teorijsko-praktički program komunističke partije. Godine 1885. kardinal Henri Maning dokazivao je da „Manifest“ nije delo „otaca naučnog socijalizma“ nego tajnih društava čiji su ova dvojca bili poslušni pioni.

Uticaj na tradicionalna društva – Promene koje je globalizacijia donela Srbiji

Kada je naš narod opet našao svoju slobodu, odlaskom turskih zavojevača, stara iskušenja su zakucala na vrata. U početku su pravi Srbi, ljudi tradicije i naroda odolevali struji evropeizacije. Ali oni su bili nepismeni i iako su lili svoju krv za slobodu otadžbine, bili su brzo sklonjeni u stranu od novodošlih obrazovanih ljudi, evropskih đaka, koji su sa znanjima sa Sorbone i drugih tada poznatih škola, donosili i dekadentni evropski duh. U vreme turske okupacije ni jedan kamen sa onoga što se zove Sveta pravoslavna crkva nije mogao biti porušen. Naprotiv, patnje naroda su ovu tvrdu građevinu još više učvršćivale i podizale, bez obzira na to što se molilo u malim nepodesnim hramovima i u stalnom strahu od Turaka. Ovi novi obmanjivači su ujedinili interese sa tadašnjim vladarima koji su pre svega gledali svoje prizemne vladarske i materijalne interese, a od duhovnog su bivali sve dalje. Iako smo prolivali svoju krv u mnogim ratovima, polako smo gubili svoju otadžbinu i svoju religiju. Nipodaštavajući svoj jezik, običaje, ponašanje i duhovno ustrojstvo, nakalemili su racionalizam na sveto drvo pravoslavlja koje je kroz tako mnogo vekova ostalo neoskrnavljeno od varvarskih osvajača. Da bi pogodili Crkvu u srce, ovi su ciljali na njene manastire. Neke su zatvorili, drugima su konfiskovali imovinu, a nekima su poslali takve „progresivne“ igumane koji su ih raspustili lakše nego ikakav državni dvosekli mač. Staro je pravilo da vera teško pada pod silom, ali lako pred pokvarenošću sluga đavolskih. Običan, pošten svet često ne može da pojmi dokle može da ide njihova pokvarenost. Kako je Novi svetski poredak radio na razaranju srpskog bića i njegovog nacionalnog identiteta i interesa može se pratiti koz ceo XVIII i XIX vek. U XX veku njegovo delovanje se ispoljava u nastojanju da se oslabi i rastoči mlada srpska država. U ovom veku delatnost globalista se manifestovala u učešću, pripremama, finansiranju i organizovanju urota, zavera i atentata i podgrevanju srpskih dinastičkih borbi, guranju Srba i Srbije u ratove i multinacionalne državne tvorevine; zadovoljavanju hrvatskih zahteva kroz ustupanje dela srpskog stanovništva i teritorija Hrvartskoj; okretanju svetskog javnog mnjenja i vlada država saveznica protiv pravedne borbe srpskog naroda za slobodu u toku Drugog svetskog rata. Za vreme ovog rata, na našim prostorima se odigrala do tada najveća prestava moći velikih sila.

Sovjetska Rusija – zemlja realnog socijalizma je preko svoje agenture stvorene u Jugoslaviji još tridesetih godina pripremala njen raspad i spremno dočekala bes Hitlera i njegov napad, kao dobru priliku da i ona sa svoje strane pomogne rasturanje jedne suverene zemlje. 27.03.1941.g. iskorišćen je pravdoljubivi ponos srpskog naroda i njegova kolektivna sklonost ka suicidiji („Bolje grob nego rob“) da bi se poništili dogovori o neutralnosti Jugoslavije u II svetskom ratu. Višestruki su bili interesi SSSR-a da se na ovim prostorima zahuktaju ratni vetrovi:

Najpre, čisto vojni – da se angažuje što više nemačkih jedinica na Balkanu i uspori njihov prodor ka Moskvi.
Zatim, politički – izvesti socijalističku revoluciju i na prostoru Jugoslavije – i to po svaku cenu pa makar i nebrojenih žrtava. Znali su vrlo dobro da je u stabilnim političkim uslovima vrlo teško, skoro nemoguće postaviti socijalizam, već samo u uslovima bezvlašća i haosa – bez jake državne vlasti (bez obzira da li okupatorske ili domaće).

Partizanskim (komunističkim) jedinicama je bilo važno da se pod plaštom borbe protiv okupatora sprovede jedna još važnija borba – protiv srpske državnosti. Partizani su koristili svaku priliku da napadaju okupacione vlasti i tom prilikom spaljuju stare državne arhive, sve u cilju da se kod naroda stvori slika o raspadu nekadašnje države i otvori put ka novoj. Partizani su se u početku dobro čuvali da ne pokažu svoje pravo lice. Pod vidom borbe protiv okupatora mobilisali su brojne rodoljubive snage iz naroda, koji nisu shvatali za šta se sve bore. Oštrica besa kod ljudi je bila uperena protiv okupatora, a ne za menjanje političkog sistema. Čak je nažalost i sam Draža oklevao da se razračuna sa, u početku, još slabim partizanskim snagama, računajući da je najvažnija borba protiv Nemaca, a posle rata će se već na izborima odlučiti o obliku vladavine. Na žalost ova njegova naivnost je skupo stajala Jugoslovenske narode. Ni on nije shvatao komunističku opasnost, bez obzira na Ljotićeva upozorenja.

Ruski dogovor sa Hitlerom se reflektovao i na Titove jedinice i agenturu. Sve do Staljinovog razilaženja sa Hitelerom komunisti su otvoreno sarađivali sa Nemačkim okupacionim vlastima.

Po završetku tog rata, slobodni zidari su, preko Čerčila, doveli Tita na vlast u Jugoslaviju i stalnim finansijskim inekcijama i političkom potporom u svetu, pomagali njegovo održavanje na vlasti. Poseban uspeh na planu razaranja srpskog nacionalnog bića, postigli su preko svojih eksponenata, kad je izdvajanjem iz njenih nedara, pojedinih delova naroda, formirala fantomske nacije: muslimana, makedonaca i crnogoraca. Primera za huškanje i destruktivno ponašanje globalista prema srpskom narodu, i njegovoj istoriji, ima mnogo.

U planiranju, finansiranju i izvođenju Majskog prevrata 1903, globalisti su aktivno učestvovali. Danas se na osnovu dostupne građe sa sigurnošću zna ko je od učesnika zavere bio u organizaciji slobodnih zidara. To su, pre svega, trgovac Nikola Hadži Toma, advokat Aleksa Novaković, poručnik Božin Simić i kapetani Stevan Šapinac i Milan G. Milovanović. U zaveri je bio i Đorđe Vajfert, Genčić i drugi civili, a Vajfert je dao 50.000 dinara da se podeli porodicama oficira koji eventualno budu poginuli pri izvršenju prevrata.

U toku Prvog svetskog rata, nekolicina hrvatrskih emigranata, masona (dr Ante Trumbić, dr Hinko Hinković, Frano Supilo, dr Ljubo Leontić, dr Dinko Trinajstić) u saradnji sa Srbima, masonima (dr Milan Srškić, Veljko Petrović, dr Nikola Stojanović, dr Boža Marković, dr Pavle Popović) na podsticaj i pod okriljem engleske masonerije formiraju Jugoslovenski odbor. Neki od članova ovog tela, kao dr Hinko Hinković, pripadali su satanističkom pokretu. Za njega rimokatolički i hrvatski pisac Miro Glavurtić kaže da je zajedno sa Gustavom Gajom bio »Pionir spiritualističkog pokreta u Hrvatskoj«. Odbor je radio na odcepljenju Hrvatske od Austro-Ugarske i pripajanju Srbiji, što je predstavljano kao južnoslovensko pitanje, kao savezničko pitanje.

Srbija je čista srca i raširenih ruku preuzela na sebe zadatak spasavanja ‘hrvatske braće’. Bez tog gesta Srbije Hrvati, koji su bili na strani Austrije i Mađarske doživeli bi sudbinu onih strana koje su izgubile rat. Ujedninjenjem sa Srbima i u njihovom društvu, Hrvatima je dozvoljen dolazak u Pariz, na Mirovnu konferenciju, gde su se našli među pobednicima, pa su čak bili saslušani po pitanju mirnodopskih uslova. Ta značajna prednost, dobijena ujedinjenjem sa Srbijom, ipak nije promenila Hrvate. Oni su samo iskoristili priliku da izbegnu posledice Austro-Ugarskog poraza. To je danas, sa ove istorijske distance, nepobitna činjenica. Za razliku od Hrvata, Srbi su duboko verovali u ujedinjenje srpko-hrvatskog naroda, spremni da na principima nacionalnog jedinstva žrtvuju svaku srpsku posebnost. Hrvati su svoju akciju tretirali kao sklonost ka privremenom jedinstvu, uslovljenim nepovoljnim političkim i vojnim položajem hrvatskog naroda u drštvu centralnih sila, ne izuzimajući mogućnopst kasnije promene ovog stava, u zavisnosti od njihovog posleratnog položaja. Hrvatska promena mišljenja koštala je Srbe od 1941. do danas, preko dva miliona žrtava.

Pod uticajem engleskih i francuskih slobodnih zidara 1. 12. 1918. g stvorena je Kraljevina SHS – najtragičniji promašaj u dugačkom nizu srpskih političkih promašaja. Tragičniji od kosovskog poraza. Ovoj katastrofalnoj nacionalnoj nesreći debelo su kumovali i srpski masoni na čelu sa regentom, docnije kraljem, Aleksandrom Karađorđevićem. Ovo je urađeno i pored upozorenja najvećih umova i najboljih sinova srpskog naroda, da se to ne čini (na primer vojvode Živojina Mišića). Tako je srpski narod zaveden i poveden svojim vođama i njihovim megalomanskim, slobodnozidarskim opsesijama izgubio sopstvenu državu. Umesto da je uspostavio granice srpske države na liniji Virovitica – Karlobag – Jadran. »Sto četrdest godina je trebalo« kako kaže srpski istoričar Milorad Drašković, »stalnog nadčovečanskog naprezanja da se država stvori. Kada je stvorena, bilo je dovoljno dvadeset godina da kao poslednji kockari kuću rakućimo, prag razvalimo i ognjište ugasimo«. Sve docnije greške, zablude i nesreće vezane su za ovaj volonterski promašaj.

Pred početak Drugog svetskog rata, vladajuća masonska kamarila oko princa namesnika Pavla Karađorđevića, umorna od neprekidnih hrvatskih zahteva za teritorijalnim proširenjem i političkom autonomijom, rešila je da sa Hrvatima sklopi ugovor kojim će do sitnica zadovoljiti sve njihove zahteve. Potpisan je sporazum Cetković – Maček. Tim sporazumom poklonjene su Hrvatskoj brojne oblasti koje su oduvek smatrane srpskim. Na taj način je više od milion Srba, bez njihove saglasnosti, postalo deo Hrvatske. I ovde je masonerija radila iza scene. Zoran Nenezić kaže: »Ostvarenje sporazuma između hrvatske i srpske buržoazije i rešavanje ‘hrvatskog pitanja’ postalo je imperativ političkih događaja, posebno naglašavan iz masonskih centara Engleske. Dolazak Dragiše Cvetkovića na mesto predsednika vlade značilo je i inteziviranje pregovora, a konačni tekst avgustovskog sporazuma, poznat pod imenom potpisnika „Cvetković-Maček” (1939) – sačinio je jedan poseban masonski komitet u kome su sa srpske strane bili Dr Mihajlo Konstatinović, Dr Mihajlo Ilić i Dr Đorđe Tasić, a sa hrvatske Dr Ivan Šubašić, Dr Juraj Šutej i Dr Ivo Krbek. Potpisivanju sporazuma prethodila je intezivna aktivnost u kojoj je znatnog udela imala engleska masonerija, jer je težište evropske masonerije bilo prešlo neosetno, ali konačno sa Pariza na London«.

Kako se približavalo izbijanje Drugog svetskog rata engleska i američka agentura je preduzimala niz mera kako bi obezbedili antinemački otpor u zemljama koje su se našle na udaru ekspanzije Trećeg rajha. U Jugoslaviji su tražene ličnosti koje bi mogle organizovati rušenje pronemačke vlade Cvetković-Maček i kneza Pavla. Plan je uspeo 27.marta 1941, vojnim udarom oborena je vlada Cvetković-Maček i namesništvo na čelu sa knezom Pavlom Karađorđevićem. Tako je ubilački gnev Hitlera i njegove soldateske usmeren protiv srpskog naroda. Mi smo ih sapleli pa nisu pre zime ušli u Moskvu. Draža im je sapleo Romela rušeći pruge, a oni su nas tamanili kao zečeve, omogućili Paveliću da satre milion Srba u svojoj NDH. Bolje bi nam bilo da smo poslušali princa Pavla i sarađivali sa Nemcima, da nismo po nagovoru Londona lomili dogovor sa Hitlerom i glumatali heroizam. Simović je indirektan izazivač pomora Srba u II svetskom ratu. Znali su globalisti da je Hitler diktator koji je spreman da iskoreni svaki narod koji se ispreči na njegovom putu. Takvih usmeravanja u toku Drugog svetskog rata, uz pomoć komunista, bilo je mnogo, sve sa ciljem da se smanji broj Srba. Zbog toga je Broz na samom kraju rata, u dogovoru sa Amerikancima i Englezima, naredio bombardovanje Beograda i još nekih drugih srpskih gradova, jer je bilo još dosta Srba koji »komunizam trpeti neće«. Zanimljivo je, na primer, da su svi Nemci sa kojima je pregovarala Brozova delegacija 1943.g, u Zagrebu, bili masoni. (Hans Ot, Horstenau i drugi). Sa partizanske strane u tim pregovorima učestvovali su V. Velebit, M. Đilas, Koča Popović, a docnije i M. Stilinović, poznati mason… Interesntno je da su Vladislava Ribnikara iz zatvora na Banjici izbavili slobodni zidari. Ubrzali su zaključivnje sporazuma Tito-Šubašić i konstituisanje DFJ. Avgustovskim sporazumom Tita i Čerčila u Napulju i Kazerti (1941) utrt je put ponovnim razgovorima Tita i Šubašića, a prisustvo Donovana označilo je i zainteresovanost SAD za razvoj događaja u Jugoslaviji. U sazivu trećeg zasedanja AVNOJ-a od slobodnih zidara bili su i Dr Drago Marušić, Dr Ivan Šubašić, Miloš Carević, Dr Aleksandar Belić itd. »Slobodni zidari u svim naznačenim događajima«, piše Z.Nenezić, »nisu morali odigrati presudnu ulogu. Očigledno je jedno – da ih je bilo na svim stranama i da oni i javno i manje vidljivo vode ogorčenu borbu za nametanje sopstvenih koncepcija ili koncepcija krugova čiji su oni bili eksponenti«.

Kada je u pitanju srpski narod, vrhunac satanističko licemerja i cinizma, predstavlja rat i raspad Jugoslavije devedesetih godina ovog veka. Dvostruki standardi ponašanja međunarodnih organizacija prema zaraćenim stranama u sukobu, medijsko demonizovanje, ponižavanje i obeščašćivanje Srba kakvo se nije desilo ni jednom drugom narodu u istoriji čovečanstva. Protiv nas su se udružile najmoćnije sile na zapadu. Trilateralna komisija u Njujorku, koja hoće da razbije Rusiju i sve nacionalne države, a da Evropu destabilizuje najezdom islama. Katolička crkva koja teži uništenju pravoslavlja. Nemačka koja sanja o buđenju svoje stare politike »Drang nach Osten«, sa obnovljenom Austro-Ugarskom ili bez nje. Turskoj kojoj se ukazala prilika da povampiri svoje izgubljeno otomansko carstvo. Svima je pravoslavna Srbija prvi kamen spoticanja na putu ka ostvarivanju njihovih ciljeva. Ništa nam ne vredi da se žalimo na njihovu bezdušnost, realna politika ne poznaje milost i sažaljenje.

Treba ovde pomenuti još neke manje znane činjenice u vezi poslednjih događaja na našim prostorima. Važan je Reganov pakt sa Papom za koji predsednikov savetnik Ričard Alen kaže da to „jedna od najvećih tajnih alijansi svih vremena“. Sam Regan je u tom paktu video „ispunjavanje jednog božanskog naloga, i ako iza toga zapravo stoje Trilateralna komisija i Savet za inostrane odnose, ili preciznije Dejvid Rokfeler. Taj nalog je objavljen avgusta 1991.g. u službenom glasilu Vatikana: „Osservatore Romano“ gde u svom komentaru posvećenom jugoslovenskoj krizi traži od međunarodne javnosti da Srbiju „stavi“ u granice iz 1914.g. To je zapravo stvaranje nove Austrougarske koja bi bila povezana sa Nemačkom i pod njenim neposrednim patronatom. Ta država treba da se graniči na jugu sa Turskom, koja treba da se protegne do Kineskog zida. Planirano je podsticanje pronacističkih režima u Evropi. Prva faza je stvaranje organizacije Alpe-Adrija, pa tako dalje. Svedoci smo koliko se ti planovi uveliko i ostvaruju. Ali ne treba misliti da je samo Nemačka u toj igri. Sve je to artikulisano i u planovima NATO pakta. U Ostiju, kraj Rima, je 05.11.1991.g. zaključeno da do 01.03.1992.g. savez „ALPE – ADRIJA“ treba da preraste u veliku uniju srednjoevropskih država (USEAD), koju bi činile: Austrija, Poljska, Čehoslovačka, Mađarska i Jugoslavija (privremeno sedište Budimpešta – koordinator Italija). Intermariumje misteriozna špijuska organizacija, osnovana još 1920.g. u Parizu od strane „Bele“ ruske emigracije sa ciljem rušenja komunizma. Sredinom 1930.g. ova pariska grupa se već razvila u veliku organizaciju čije članove su činili politički istomišljenici nastanjeni u prostoru INTERMARE a to je od Baltičkog do Crnog mora, Egejskog, Jonskog, Jadranskobg pa sve do Kavkaza. Pre II svetskog rata ova organizacija je dobila vrlo bitnu podršku od strane britanske i francuske obaveštajne službe. Intermariumje uzvišeno proklamovao jedinstvo šesnest nacija u formi „PODUNAVSKE KONFEDERACIJE“ čiju srž bi činile katoličke nacije „SREDNJE EVROPE“. Vatikan, je naravno, ovu akciju podržavao kontinuirano kao jednu od poluga, s kojom dela prema pravoslavlju. Tokom II svetskog rata Intermarijum je radio pod nemačkom kontrolom.

Sve ovo što se sada dešava na našim prostorima i izgleda kao da se desilo iznenada, pripremano je duži niz godina. Moglo bi se reći da na ovom planu II svetski rat nikada i nije prestao. Naročito težnje Nemačke da zagospodari ovim prostorima – pa čak su u posleratnom periodu u tome možda bili i uspešniji. Veliki je broj agenata nemačke obaveštajne službe, a i drugih, koji su radili još i u Titovo vreme, ali su iz raznih razloga ostali neotkriveni. Nemci su svuda bili prisutni, naročito preko Dolanca, Mustača, Ante Markovića – njega su hapsili u Dubrovniku tokom rata kao partizana zajedno sa grupom, ali jedino je on pušten na slobodu. Mesić, Drnovšek, Izetbegović, Kučan, Janša i naravno Dr.Tuđman. Zadržimo se malo na njemu – 1965.g. bivši Titov general stupa u vezu sa dr Matom Meštrovićem, u to vreme oficirom oružanih snaga SAD, sa Bogdanom Radicom, Ivanom Šutejom i drugima iz ekstremnog krila „Hrvatskog nacionalnog veća“, emigrantske organizacije koja objedinjuje skoro sve službe i organizacije hrvatske emigracije. Postoje indicije da je upravo preko tih ljudi Dr Tuđman uspeo da se poveže sa obaveštajnim službama SAD i SR Nemačke, a pouzdano se zna da je u to vreme sarađivao i sa Institutom za istočno-evropske zemlje iza čijeg imena se krije obaveštajna institucija NATO pakta. Kontakt sa Nemcima Dr Franjo Tuđman je ostvario još tokom drugog svetskog rata, a jedan od njih išao je preko pukovnika ABVER-a Vladimira Muse. Za ovu vezu znao je Aleksandar Ranković, ali je tolerisana jer je bila obostrano korisna.

Uticaj na tradicionalna društva – Promene u kulturi

Sa padom Berlinskog zida i prihvatanjem ideologije globalnog tržišta u bivšim i sadašnjim komunističkim zemljama bukvalno cela planeta je u zamci muzike, filmova, vesti, televizijskih programa i drugih proizvoda kulture koji se prvo stvaraju u filmskim i muzičkim studijima SAD. Uticaj koji ova homogenizacija vrši na veliku kulturnu raznovrsnost zajednica širom planete ogroman je, a njegovi obrisi tek počinju da se naslućuju. Pošto zapadne multinacionalne kompanije imaju slobodan pristup svim drugim zemljama sveta, kulturni sadržaji koji se prenose putem zapadne televizije, filma, mode i muzike idu pod ruku sa njima i preplavljuju domaće medije. Time se slabe tradicionalne, lokalne kulture i ukusi i ubrzava standardizacija tržišta unutar zapadnog pojmovnog okvira.

Da li smo se ikad stvarno zapitali šta je sa današnjom muzikom? Gotovo nam je neshvatljiv prizor kako su se u petnestom i šesnestom veku muzički stilovi mogli tako dugo održati u nepromenjivoj čistoti; kako se u ogromnoj količini onda napisane muzike, izgleda, nije moglo naći ništa loše, kako još u osamnestom veku, dobu početka degeneracije, izbija vatromet stilova, moda i škola, koji su se osećali superiornim, ali veoma brzo su sagoreli. Mi danas, verujemo da smo, u onome što nazivamo klasičnom muzikom, razumeli tajnu, duh, vrlinu i pobožnost tih generacija i prihvatili ih kao uzor. Do sada je potaknuta jedino potrošačka svest. Širenje komercijalne popularne muzike, koja je većim delom osmišljena u SAD, sve brže, od kada su pale nekada silne ideološke prepreke. Pad komunizma olakšao je izvoz muzike, filmova i video spotova u Istočnu Evropu, bivši Sovjetski Savez i Kinu. Da li ste se nekada zapitali odakle uopšte naziv rok-en-rol? Smislio ga je jedan disk džokej iz diskoteke u Klivlendu. Taj izraz opisuje dva pokreta ljudskog tela za vreme seksualnog čina i preuzet je iz žargona američkog geta. Malo je poznato da su svi osnivači rok-en-rola su bili članovi satanističke »crkve« ili sledbenici satanizma, a većina rok grupa je sledbenik neke satanističke religije. Kada treba da izdaju novu ploču ili da promovišu novi hit, oni se obraćaju za pomoć satanističkim vračima da začaraju te ploče i hitove kako bi postigli veliki uspeh. Po završetku crnomagijskog rituala »osveštanja«, ti rok muzičari prihvataju obavezu da dalje šire satanski uticaj na one koji slušaju njihovu muziku. Mik Džeger je više puta izjavio da je inkarnacija Lucifera. Sećate li se pesama: »Simpatija prema đavolu«, »Njihovim satanskim visostima«, »Zaklinjanje mog brata demona« i sličnih. Znaš li da je Elton Džon jednom izjavio kako nikakda nije otpevao ni jednu pesmu koja nije bila napisana uz pomoć magije. Džon Lenon je u vreme promovisanja đavolskog »Belog Albuma« izjavio da će Hrišćanstvo proći. Ono će se smanjiti i nestati. Da su oni popularniji od Hrista. I tako dalje.

Na srpskom terenu, tvorci Novog svetskog poretka su dugo tražili ključ za konačno razbijanje omladine preko muzike. Rok-en-rol je bio pogodan, ali samo delimično. Tekstove stranih izvođača nije svako razumeo, a bendovi sa našeg terena se nisu uklapali u kretenizujuće trendove zapadne pop-idolatrije. Rešenje je nađeno – najsuroviji disko ritmovi, najvulgarnije turske melodije, najprovokativniji koncerti i TV nastupi, reči pesama pune duhovne laži i – ukratko, rođen je turbo-folk.

Zabavna industrija je izazvala rasulo tradicionalne porodice, istrošenost građanskog života i gubitak vere u politiku. To su danas svetski rasprostranjene tendencije.

Popularna kultura je poput sunđera koji upija slobodne vreme i energiju koji su ranije vrlo verovatno bili posvećeni vaspitanju dece ili učešću u političkim, verskim, građanskim ili društvenim aktivnostima, odnosno utrošeni na zanate, čitanje ili nastavak samoobrazovanja. Iako ovakve sklonosti danas zvuče pomalo staromodno, politička teorija i dalje leži na pretpostavci da su ove aktivnosti najvažnije za funkcionisanje jednog demokratskog društva. Ipak, posredno doživljavanje iskustva putem filma, videa i muzike sve više postaje zamena za građanski život i zajednicu. Kako je mladim ljudima u mnogim delovima sveta sve teže da sebi izgrade uloge kojima bi bili zadovoljni, navala komercijalnog zvuka i slika nudi bekstvo iz stvarnosti. Nemojmo se čuditi svim negativnim pojavama u savremenim društvima kojima smo svedoci: Počev od razgrađivanja porodice kao osnovne ćelije svakog društva, sveopšteg pada moralnih i društvenih normi, povećanja zavisnosti prema narkotičkim supstancama kod mladih, pa sve do negativnih pojava u višim duhovnim nivoima. Činjenica je da većina ljudi i nije svesna šta se dešava, ili bolje reći – nije svesna stvarne uzročnosti negativnih pojava koje nas okružuju i sve više pritiskaju. Možda ovakve rasprave mogu bar za malo pomoći ljudima da se odbrane od svega negativnog i nikako ne smemo verovati da je bitka za očuvanje osnovnih civilizacijskih vrednosti unapred izgubljena.

Uticaj na tradicionalna društva – Socijalno religijski momenat

Prvo pogledajmo kakvi su ti Evropljani – Kao i stari Grci, Evropljani obožavaju čoveka i njegov razum, njegove strasti, snage i slabosti njegove duše. Jednom rečju, oni su učinili čoveka središtem, merilom i svrhom svih stvari. Kultura Evrope proizlazi iz čoveka, postoji radi čoveka i ima svoje opravdanje u čoveku. Religija Evrope je, u stvari, stara religija čovečanstva, onog koje je odvojilo čoveka od Boga.

Čovek, prevaren od đavola, misli da može postati Bog bez blagodeti svog tvorca, na svoju vlasititu inicijativu i samo svojim moćima. On je požurio da jede sa drveta znanja pre nego što je dovoljno sazreo za takvu hranu. Rezultat je bio da su se njegove oči otvorile da pozna dobro i zlo, da vidi svoju telesnu i duhovnu golotinju, i bio je zgranut. Nije više mogao da podnese da se suoči sa svojim Gospodom i pobegao je da se sakrije od njegovog lica. Shvatio je da je veliki ponor stvoren između njega i Tvorca. Tada je naš milostivi Otac prokleo prvi uzrok razaranja, đavola – „zmiju staru“ – i po svojoj beskrajnoj ljubavi čak obećao spasenje: „I još mećem neprijateljstvo između tebe (zmije) i žene (Presvete Bogorodice), i između semena tvojega i semena njezina (Hrista); ono će ti na glavu stajati, a ti ćeš ga za petu ujedati“. (Postanje 3,15). Da čovek ne bi večno živeo u takvim uslovima duhovne smrti, Tvorac ga je isterao iz Raja, „da ne pruži ruke svoje i uzbere i s drveta života ne okusi, te doveka živi.“ Tako je iz svog saosećanja i ljubavi On dozvolio telesnu smrt i propadanje, koje je kao i duhovna smrt bilo rezultat prekida opštenja sa izvorom života, tako da čovek ne bi nosio kroz vekove svoju duhovnu smrt, nesreću i golotinju. I čovek je, budući rastavljen od Boga i živeći u stalnoj stvarnosti smrti, postao rob grehu i đavolu.

Zbog toga je, kao reakcija na iskustvo svoga ništavila, čovek počeo da obožava čoveka, proglašavajući ga za boga, vrativši se, u stvari, drevnoj misli da je ljudska duša deo božanske prirode. Drugim rečima, da je božanska po suštini i zato nema potrebe za Bogom.

Ova unutrašnja potreba čoveka da veruje u svoju sopstvenu božanstvenost, zajedno sa njegovom potčinjenošću demonskim silama, jeste osnova svake vrste idolopoklonstva. Religija Evrope nije ništa drugo nego to prvobitno idolopoklonstvo u modernom obliku. Papstvo, protestantizam, humanizam, ateizam, demokratija, fašizam, kapitalizam, komunizam i bilo šta drugo evropsko, su samo izrazi tog istog humanističkog duha. Ideal evropljanina je isti kao i ideal Lucifera. Duboko unutra, to je isti prezir dobrote Božije, ista uvreda njegove ljubavi, ista pobuna i otuđenje od njegovog promisla, ista nezahvalnost, isti usamljeni put koji umesto da vodi gore kao što čovek misli, vodi dole u provaliju i smrt. Najveće zlo koje je ikada spopalo svet imalo je krst kao simbol. Aristotelstvo zapadnih bogoslova i njihovih sledbenika do idolopokloničke racionalističke misli drevne Grčke, preobražaj teologije u filozofiju, izneveravanje vere, papstvo, žeđ za vlašću i svetskom moći, Krstaši, mešanje religije i politike, Inkvizicija, misije koje su se dokazale kao prethodnice kolonizatorskih sila, osvajanje, ratovi, sistematsko ceđenje životnih sokova naroda, orgije, pronevere, ponižavanja i tiranije, – događali su se u ime Raspetoga.

Kod Aristotela, možda je to imalo nekog opravdanja. Jer kako je ideja o razdvojenosti između duha i materije hvatala korena, filozofi su svoju pažnju okrenuli duhovnom, pre nego materijalnom svetu, ljudskoj duši i problemima etike. Ova pitanja će zaokupljati zapadnu misao više od dve hiljade godina nakon vrhunca grčke nauke i kulture u petom i četvrtom veku pre nove ere. Naučno znanje antike sistematizovao je i organizovao Aristotel stvorivši šemu koja će predstavljati osnovu za zapadnjački pogled na svet narednih dve hiljade godina. No i sam Aristotel je smatrao da su pitanja ljudske duše i kontemplacija Božijeg savršanstva mnogo vredniji od izučavanja materijalnog sveta. Razlog zbog kojeg Aristotelovski model univerzuma toliko dugo vremena nije dovođen u pitanje, leži upravo u tom nedostatku interesovanja za materijalni svet, kao i snažnom uticaju hrišćanske crkve koja je podržavala Aristotelove doktrine tokom čitavog srednjeg veka. Ali ne smemo samo tako osuđivati Aristotela, moramo shvatiti kako se došlo do takvog pogleda. Šta mu je prethodilo. Koreni zapadne nauke mogu se naći u prvom periodu grčke filozofije u šestom veku pre nove ere, u jednoj kulturi u kojoj nauka, filozofija i religija nisu bile razdvojene.

Mudraci miletske škole u Joniji nisu se bavili takvim razlikovanjima. Njihov cilj je bio da otkriju suštinsku prirodu ili istinsku građu stvari koju su nazivali „fizis„. Izraz „fizika“ potiče od te grčke reči i izvorno je označavao nastojanje da se sagleda suštinska priroda svih stvari. To predstavlja takođe i središnji cilj za sve mistike i filozofe miletske škole. Milećane su kasnije Grci nazivali „hilozoistima„ ili „onima koji misle da je materija živa“, jer nisu videli razliku između živog i neživog, duha i materije. Oni zapravo nisu ni imali reč za materiju, pošto su sve oblike postojanja shvatili kao ispoljavanja „fizisa“, obdarene životom i duhovnošću. Tako je Tales izjavio da su sve stvari pune bogova, a Anaksimander je Univerzum video kao jednu vrstu organizma kojeg prožima „pneuma“, kosmički dah, na isti način na koji vazduh održava ljudsko telo. Monistička i organička shvatanja Milećana bila su vrlo bliska drevnoj indiskoj i kineskoj filozofiji, a paralele sa istočnjačkim mišljenjem još su izraženije u filozofiji Heraklita Efežanina. On je verovao u svet neprekidne promene, večnog „Nastajanja“. Za njega se svo statičko bivstvo zasnivalo na obmani i njegov je univerzalni princip vatra, simbol za neprekidno proticanje i promenu svih stvari. Heraklit je poučavao da sve promene u svetu proističu iz dinamičke i kružne igre međuprožimanja suprotnosti i sve je parove suprotnosti sagledavao kao jedinstvo. To jedinstvo, koje obuhvata i nadilazi sve suprostavljene sile, on je nazivao logosom. Cepanje ovog jedinstva otpočelo je elejskom školom koja je postavila jedan Božanski princip što stoji iznad svih bogova i ljudi. Taj je princip prvo poistovećen sa jedinstvom Univerzuma, no kasnije je shvatan kao inteligentni i lični bog koji stoji iznad sveta i upravlja njime. Na taj način je otpočeo jedan trend u mišljenju koji je najzad doveo do razdvajanja duha i materije i do dualizma koji je postao karakterističan za zapadnjaču filozofiju. Drastičan korak u tom pravcu je napravio Parmenid iz Eleje koji se snažno suprostavljao Heraklitu. On je svoj osnovni princip nazivao Bićem i smatrao je da je ono jedinstveno i nepromenjivo. Držao je da je promena nemoguća, a promene koje mi naizgled opažamo u svetu, smatrao je pukim obmanama čula. Pojam jedne neuništive supstance kao nosioca različitih svojstava, izrastao je iz ove filozofije i postao jedan od fundamentalnih pojmova zapadnog mišljenja.

U petom veku pre nove ere, grčki filozofi su pokušali da prevaziđu oštri kontrast između shvatanja Parmenida i Heraklita. Da bi pomirili ideju nepromenjivog bića (Parmenidovu) sa idejom večnog nastajanja (Heraklitovu), oni su pretpostavili da se biće ispoljava u određenim nepromenjivim supstancama, čije mešanje i razdvajanje prouzrokuje promene u svetu. To je dovelo do koncepcije atoma, najmanje nedeljive jedinice materije, koja je svoj najjasniji izraz našla u filozofiji Leukipa i Demokrita. Grčki atomisti povukli su jasnu liniju između duha i materije prikazujući materiju kao nešto što je sačinjeno od nekoliko osnovnih gradivnih elemenata ili „opeka“. Oni su bili potpuno pasivni i po svojoj prirodi mrtve čestice koje se kreću u praznini. Uzrok njihovom kretanju nije objašnjen, ali je često povezivan sa spoljašnjim silama za koje se smatralo da su duhovnog porekla i suštinski različite od materije.

Tokom kasnijih vekova, ova predstava postala je suštinski elemenat zapadnog mišljenja, dualizma između uma i materije, između tela i duše.

Bilo je prirodno da ateizam i protestantizam izniknu kao težnja ka izbavljenju i ozdravljenju. Naročito treba primetiti da ateizam koji se pojavio u Evropi nije samo ravnodušnost, agnosticizam ili jednostavno epikurejsko raspoloženje. Ateizam u Evropi nije ni akademsko opovrgavanje. On je snažna mržnja prema hrišćansklom Bogu, onakvom kakvim su ga upoznali u Evropi; on je jaka strast, bogohuljenje, ogorčenje ljudske duše. Živimo u svetu koji je zaposednut paklom. Sledimo zapovesti „duha vremena“ i nalazimo su u „devetom krugu“. Mediji su nas naučili sve o seksu, drogi i nasilju. Prošli smo kroz kurs nihilizma i diplomirali na fakultetu destrukcije. Aristotel je rekao: „Škola i obrazovanje služe da bi mladi naučili šta treba da vole, a šta ne“. A nas danas uče da mrzimo Boga. Naš je cilj da uspemo u ovom svetu i da, na taj način, otpadnemo od nebesa. Ničeovu filozofiju samoubistvenog ludila su svrstali u „obaveznu lektiru“ za mlade, dajući time opravdanje bogoubistvu. Uče nas da je život nemilosrdna utakmica i svima nam daju beznačajne brojeve umesto ličnih imena. I da ironija bude veća, živeći u skladu sa onim čemu su nas učili u institucijama ovog sveta, mi iznova bivamo institucionalizovani i smešteni ili u tapaciranu sobu ili u zatvorsku ćeliju, i opet nam daju naš broj. Jedan od vodećih učitelja u ovoj destrukciji zove se „revolucija“. Taj učitelj tvrdi da je protiv „sistema“ ali je sam najveći sluga „sistema“. Naša navodna pobuna protiv „sistema“ se sama pretvara u najgori mogući sistem.

Ovaj izlet u religijsku misao je bio neophodan da bi smo suštinskije razumeli današnji svet oko nas, ali isto tako moramo se malo pozabaviti i ekonomskom istorijom.

Svetska vlada ne bi mogla biti uspostavljena očiglednom diktaturom. Da bi bio prihvaćen, Novi svetski poredak morao se služiti onim što bi nalikovalo na demokratiju dostojnu poverenja. Amerika odgovara tom opisu. Ali ako pogledamo istorijska dešavanja XX veka u širem svetlu i bez stereotipa kojih su nas učili u školama – postavlja se, u vezi svega ovoga, jedno pitanje: Čemu je poslužio socijalizam u svetskim razmerama? Pogađate da mislimo na Carsku Rusiju i naravno Kinu. Zapitajmo se sada kako bi izgledao današnji svet da su ove dve zemlje imale buržoaske revolucije, ili čak da nisu imale nikakve revolucije. Sigurno da bi krajem XX veka bile vodeće ekonomske sile, a onda i vojne i – za našu priču još važnije – dominantne kulure u svetu. Ali tvorcima Novog svetskog poretka trebala je jedna moćna, velika zemlja koja bi bila potpuno nova tvorevina sačinjena od bezbroj nacija i regligijskih sistema. Bez dominiranja jedne nacije, ili vere, ali sa jednim jezikom i centralnom ekonomijom. I naravno – nastala je Amerika. Naravno da ona nikada ne bi mogla da bude to što je postala uz ravnopravnu konkurenciju Rusije i Kine. Tako jednostavno dolazimo do ogovora na malopre postavljeno pitanje o motivu. Socijalizam je uništio ekonomije ovih zemalja i gurnuo ih na margine svetske politike gde su čvrsto držali mesta „kvalitetnih” neprijatelja rađajućoj Američkoj ekonomiji i kulturi. I danas imamo situaciju da je engleski jezik postao nezamenjiv ne samo u ekonomiji već i kulturi svih mogućih zemalja. Znamo da i u našoj Srbiji, sve je teže naći posao bez tečnog znanja engleskog jezika. Takav nametnuti odnos prema jeziku, nije postojao ni prema nemačkom za vreme Hitlerove okupacije. Dalje, da i ne pominjemo da gledamo njihove filmove, slušamo njihovu muziku – i to sve dobrovoljno. Još mislimo da su to tekovine napretka i radujemo se tome. To je upravo dobrovoljno ropstvo koje je nametnuto svim narodima sveta, a da ga i nisu svesni. Daleko smo sad od rodoljubivih ideala kakve su nekada zastupali Abraham Linkoln, Luis T. Mekfaden, Lari Makdonald i druge vođe Amerike iz prošlosti. Ali njihova vizija nije obuhvatala Ameriku materijalizma, korupcije i bezbožništva. Ameriku koja je postala uporište tajnih društava, niti sliku nacije koja manipuliše drugim nacijama u cilju ostvarenja ideje o svetskoj vladi. Posle svega iznetog šta Amerika jeste danas – postavlja se, samo posebi ,jedno pitanje: Šta će biti sa Amerikom kada ona odigra svoju ulogu?

U političkoj teoriji i publicistici možemo naći različiti odgovore na ovo pitanje. Od onog, da kada se jednom nađemo u Novom svetskom poretku – Evropa će tada postati sedište svetske vlade. Drugi misle da će to sedište ipak biti u SAD, tačnije u Njujorku. Činjenica je da je to nauticajniji i najmoćniji svetski grad i da su u njemu smeštene i Ujedinjene nacije i Savet za inostrane odnose i Trilateralna komisija. Međutim tajna hijerarhija Evrope, koja i drži svu moć, verovatno ima drugačije planove. Ukoliko oni budu želeli da svetska prestonica bude u Evropi, oni će naći načina da to i ostvare. Ali takva odluka će, međutim, zahtevati ili – ekonomsko uništenje, – ili fizičko razaranje Njujorka. To može biti postignuto na nekoliko načina: Ekonomski, kroz planirani slom berze ili ozbiljnu krizu koja će se stvoriti na bazi velikih unutrašnjih dugova. Ili fizički – kroz neku terorističku akciju kao što je nuklearna „nesreća” ili bi čak bio moguć i građanaski rat. Sledeći rat možda i neće biti u Persijskom zalivu ili Bosni, nego na samom tlu Amerike. Već sada – gledano prema preovlađujućem uticaju stranog kapitala – imamo potencijano tri regije u SAD – severna gde diminira Engleska, srednja Amerika sa Ruskim uticajem i Kineski jug.

Citati iz knjige GLOBALIZACIJA – ARGUMENTI PROTIV – Dejvid S. Korten NEUSPESI SPORAZUMA U BRETON VUDSU:

“Nalazimo se pred stravičnom dilemom. Stigli smo do one istorijske tačke na kojoj moramo ponovo da se zamislimo nad samom prirodom i značenjem ljudskog napretka. Vizije i odluke koje su se pojavile pre pedesetak godina iznedrile su takve upravljačke i društvne procese da se neophodne misaone i strukturalne promene čine teško dostižnim. To se zbilo toliko brzo da malo ko od nas shvata šta se, zapravo, dogodilo. Mediji koji su zavisili od industrijskog marketinga retko se bave stvarnim problemima. Ipak, neki smatraju da je globalna privreda koja je zavisna od stalnog rasta neodrživa. Koja je alternativa? Po mišljenju nas koji smo ovom pitanju posvetili znatnu pažnju, odgovor je – suprotnost globalizaciji. Odgovor leži u okretanju ka lokalnom – razbijanjem privrednih aktivnosti na manje segmente kojima je mnogo lakše upravljati i koji povezuju ljude koji odlućuju, bilo pozitivno ili negativno. To znači vezati kapital za jedno mesto i podeliti nadzor nad njim na najveći mogući broj ljudi. Na putu koji vodi do preokretanja sadašnjih tendencija odlučno stoje moćni interesi. Najveća prepreka, međutim, jeste nedovoljna javna rasprava o ovom predmetu. Moralo bi se početi od otvorenog iznošenja problema i njihovog uvođenja u najvažnije političke rasprave.”

Porodica Rotšild

Definicija cionizma: organizacija takozvanih Jevreja čiji je cilj stvaranje nacije za Jevreje. Definicija judaizma: Jevreji koji zajednički ispovedaju religiju zasnovanu na Tori i Talmudu.

Rothschildi tvrde da su Jevreji, dok je činjenica da su oni Hazari. Oni su iz zemlje zvane Hazarija, područje koje je uglavljeno između Crnog mora i Kaspijskog mora a koje danas pretežno pripada Gruziji. Razlog zbog čega Rothschildi tvrde da su Jevreji je taj što su se Hazari pod vođstvom kralja preobratili u jevrejsku veru 740. godine, ali naravno to ne uključuje i preobraćanje njihovih azijskih (mongolskih) gena u gene jevrejskog naroda. Oko 90% ljudi u svetu koji sebe danas nazivaju Jevrejima, zapravo su Hazari, ili kako bi oni želeli biti poznati – Aškenazi Jevreji.
Aškenazi su prvobitno naseljavali U Evropi dolinu reke Rajne i Francusku a potom, nakon Krstaških ratova (XI-XIII vek) se sele istočno u Poljsku, Litvaniju, Rusiju itd. Na prostoru današnje Srbije živeli su najviše na teritoriji današnje Vojvodine, ali i u Beogradu. Aškenaz na hebrejskom znači „Nemačka“. Ova grupa Jevreja govorila je jidiš – mešavinu staronemačkog i hebrejskog jezika.

Smatra se da život jevrejske zajednice na prostoru današnje Srbije možemo pratiti od vladavine Aleksandra Velikog u IV veku p. n. e. Slučajni arheološki pronalasci, među kojima su najznačajniji nekropola i naselje u Čelarevu koje datira između VIII i IX veka govore o prisustvu Jevreja na prostorima današnje Srbije u ovom periodu. Pronađeni su fragmenti opeka i grobovi na kojima su urezani jevrejski simboli i hebrejska (jevrejska) slova. Jevreji koji su živeli u ovo doba na ovim prostorima nazivali su se „Romanioti“ (orijentalni ili Istočni Jevreji). Od ovog perioda pa sve do većeg doseljavanja Jevreja na Balkan, nakon izgona iz Španije u XIV veku (opisanog u daljem delu teksta), ne postoje dokazi da je postojao kontinuirani jevrejski život na ovim prostorima. Romanioti su živeli u Vizantiji, odakle su se razišli po mnogim zemljama. Među sobom su govorili grčki jezik. Ova grupa se vremenom stopila sa ostalim jevrejskim stanovništvom sa ovih prostora, pretežno sa sefardskom zajednicom. Veće doseljavanje Jevreja na teritoriju Balkana vezujemo za izgon Jevreja iz Španije 1492, i nešto kasnije, 1497. godine iz Portugalije. Ova dva događaja prouzrokovala su najveći migracioni talas Jevreja nakon rušenja Drugog hrama. Jevreji su na teritoriju današnje Srbije ovom prilikom verovatno došli preko Francuske, Italije i Grčke (Soluna).

Sefardi. „Sefarad“ na hebrejskom znači „Španija“. Ova grupa Jevreja govorila je judeo-španskim dijalektom nazvanim ladino, koji je bio mešavina hebrejskog i španskog jezika. Pretežno su nastanjivali teritorije Balkanskog poluostrva. Tokom srednjeg veka Jevreji na Balkanu živeli su pretežno u zemljama pod turskom vlašću, u kojima nisu uživali sva prava koja su pripadala muslimanskom življu. Ipak, imali su svojevrsnu autonomiju koja se ogledala u životu u odvojenim četvrtima – mahalama. Najrazvijenije jevrejske četvrti pod turskom vlašću na ovim prostorima bile su u Beogradu i Sarajevu. Razvoj jevrejske zajednice u ovom periodu bio je plodotvoran. To je bila većinski sefardska jevrejska zajednica. U nastojanju da se uspešnije stope sa lokalnim stanovništvom, odevanje Jevreja se nije mnogo razlikovalo od drugih naroda pod osmanskom vlašću. Kao i za druge nemuslimanske stanovnike, važile su neke zabrane po pitanju odevanja, te je tako Jevrejima bilo zabranjeno da nose zelenu boju, a muškarci su na glavi morali nositi posebnu kapu – čitu. Tek dolaskom Austrijanaca na prostore današnje Srbije, 1688. godine, znatno se pogoršava položaj Jevreja na ovim prostorima. Period austro-turskih ratova obeležilo je turbulentno stanje smenjivanja vlasti. Mahala. Reč dolazi od turske reči mahalle u značenju „stanovanje“. Ovaj naziv označavao je svaku naseobinu unutar gradova pod turskom vlašću u kojoj je živela određena etnička grupa. Pod osmanskom vlašću, Jevreji su takođe živeli u mahalama. Ova naselja osnivana su često uz pomoć vlasti i u njima bi se odigravao celokupan život zajednice. Pored stambenih objekata, tu bi se nalazile sinagoga, trgovine, škole i ritualna kupatila. Najveće jevrejske mahale na ovim prostorima bile su u Beogradu i Sarajevu. Jevrejska ulica u Beogradu ostatak je iz vremena ovih malih naselja koja su nosila nazive svojih stanovnika. Na teritoriju današnje Vojvodine Jevreji počinju da se doseljavaju sa konačnim povlačenjem Turaka. Istorija vojvođanskih Jevreja tekla je pod drugačijim okolnostima u odnosu na njihove sunarodnike u Srbiji. To su bili Aškenazi, Jevreji koji su u Srbiju došli bežeći iz Nemačke, Austrije, Mađarske, Češke i Poljske gde su antijevrejske uredbe bile rigoroznije sprovođene nego na teritoriji današnje Vojvodine. Prvi Jevreji su se nastanili u današnjoj Vojvodini 1693. godine u Rackom Selu (Novi Sad). Osnivaju se nove jevrejske opštine (u Novom Sadu, 1748; u Subotici, 1786). Jevreji počinju da se bave različitim profesijama i stiču značajne društvene položaje u svim sferama. Zanimljivo je da se po prvi put u istoriji Jevreja na ovim prostorima razvija dublja povezanost sa zemljom u kojoj žive. Jevrejske škole proširuju svoj nastavni program prema aktuelnom državnom zakonu i usvajaju zvanične jezike (srpski, hrvatski, mađarski) koje su jevrejska deca do tad učila isključivo na ulici, a roditelji se često odlučuju da decu upišu u državne škole. Osnivaju se časopisi i pišu knjige na srpskohrvatskom i mađarskom jeziku sa jevrejskom tematikom. Pojavljuju se različiti oblici nacionalnih identiteta kod Jevreja, kako srpsko-jevrejskog (Srbi Mojsijeve vere), tako i mađarsko-jevrejskog (Jevreji po veri, Mađari po naciji). Sa ovim promenama Jevreji postaju aktivni učesnici političkog života (na samom početku XX veka poznato je da su oko 1900. godine Jevreji Avram Ozerović i Bencion Buli bili poslanici u srpskoj Skupštini). Najznačajniji korak ka emancipaciji jevrejskog stanovništva u Evropi došao je sa Francuskom revolucijom 1789. godine, kada francuski Jevreji stiču potpunu ravnopravnost sa ostalim građanstvom Francuske. Skoro 50 godina kasnije, Ugarski sabor 1840. donosi zakon kojim je Jevrejima na ovim prostorima dozvoljeno da se bave svim zanatima i poslovima, da poseduju zemlju, trgovine i fabrike i da se mogu školovati. Na teritoriji današnje Vojvodine, formalno se 1867. godine izjednačava položaj Jevreja sa svim drugim stanovnicima u zemlji i priznaje veroispovest. Od ovog perioda nadalje Jevreji polako idu ka ravnopravnom učestvovanju u političkom, društvenom, privrednom i kulturnom životu Srbije. Period emancipacije Jevreja na prostoru današnje Srbiije koji je počeo u drugoj polovini XVII veka, označio je ubrzan razvoj svih oblika delatnosti Jevreja. Od kraja XVIII do kraja XIX veka primetan je napredak u razvoju jevrejske zajednice na prostoru današnje Srbije. Jača privredna i kulturna saradnja između jevrejskog stanovništva i drugih kultura i naroda u Srbiji, što rezultira i prvim mešanim brakovima. Počinje razvoj jevrejskih društava i organizacija. Jedno društvo osnovano u ovom periodu, 1879. godine u Beogradu, koje i dan-danas deluje jeste Srpsko-jevrejsko pevačko društvo – Braća Baruh. Po prvi put dolazi do razvoja sekularne, svetovne umetničke delatnosti Jevreja. U ovom periodu istakli su se pisac Hajim Davičo (1854-19818), rabin Jehuda Alkalaj (1798-1878), kompozitor i muzičar Jožef Šlezinger (1794-1870) i mnogi drugi.

Život Jevreja na prostoru današnje Srbije između dva rata

Ovo je bila podela a sada da se vratimo na početak o Aškenazi Jevrejima. Knjiga Otkrovenja, poglavlje 2, stih 9, navodi sledeće u vezi Aškenazi Jevreja: „Znam tvoja dela, i nevolju i siromaštvo, (ali ti si bogat) i znam za pogrde od onih koji kažu da su Jevreji, a nisu. Oni su privrženi sinagogi Sotone.“

Najbogatija krvna loza danas u svetu je vođa Aškenazi Jevreja, porodica Rothschild. Kao što ćete videti, Rothschildi su dobili ovu poziciju kroz laži, manipulacije i ubistva. Njihova loza proteže se u kraljevskim porodicama u Evropi, a takođe i u sledećim porodicama: Astor, Bundy, Collins, DuPont, Freeman, Kennedy, Morgan, Oppenheimer, Rockefeller, Sassoon, Schiff, Taft i Van Duyn. Međutim, to nisu jedine loze zbog kojih bi se trebali zabrinuti. Verovatno vam je poznata vekovna praksa koju su preduzimali mnogi Aškenazi Jevreji a kojom su menjali svoja imena kako bi se vremenom pojavili kao deo vladajućih ljudi u zemlji u kojoj su živeli, te samim tim mogli dobiti uticajne pozicije u toj zemlji, koje bi onda iskoristili u službi svojim pravim gospodarima negde drugde u svetu. Postoji mnogo činjenica koje dokazuju da Rothschildi nastavljaju tu pritajenu tradiciju i dan-danas. Nadalje, za Rothschilde se zna da potajno „seju“ mnogo dece kako bi ih vremenom postavili u pozicije moći kada im to bude potrebno. Ovo je započelo s prvim čovekom koji je uzeo prezime Rothschild, a koji je imao tajnu – šestog sina. S druge strane, da sam ja, na primer, hteo svoje prezime da promenim u Rothschild ili bilo koje od gore navedenih prezimena, to me sigurno ne bi učinilo njihovim članom kao što ni obraćanje Hazara na Judaizam 740. godine nije moglo da ih načini pravim Jevrejima. Molim vas, dakle, da ne pretpostavljate odmah automatski da kad vidite nekoga s prezimenom Rothschild ili bilo koje prezime navedeno gore, da su deo zločinačke mreže Rothschild. Nadalje, a što je i najvažnije u svemu ovome, većina Aškenazi Jevreja su nevini, i nisu deo ove zločinačke mreže. Uvek prvo proverite činjenice, zato je i ovaj članak je osmišljen kako bi obavestili ljude ko je pravi neprijatelj čovečanstva, a da to nije neki pojedinac određene rase ili ljudi s posebnim prezimenom, koji ne moraju imati ikakve veze s ovom zločinačkom Rothschild mrežom.

Pa da krenemo:

1744: Mayer Amschel Bauer, Aškenazi Jevrej, rođen u Frankfurtu (Nemačka), sin Mojsija Amschel Bauera, monetarni vernik, lihvar, vlasnik jedne računovodstvene kuće. Mojsije Amschel Bauer stavlja crveni znak iznad ulaznih vrata svoje firme; taj znak je crveni heksagram (geometrijski i brojčano prelazi u broj 666), koji će pod vođstvom Rothschilda završiti na izraelskoj zastavi dva veka kasnije.

1753: Rođena kći uglednog trgovca Wolfa Salomona Schnapera, Gutle Schnaper, Aškenazi Jevrejka, buduća supruga Mayera Amschela Bauera.

1760: U ovoj deceniji Mayer Amschel Bauer radi za banke u vlasništvu Oppenheimera u Hanoveru (Nemačka). Vrlo uspešan, postaje mlađi partner. Radeći u banci upoznaje se s generalom von Estorffom. Nakon očeve smrti, Bauer se vraća u Frankfurt da preuzme očevu kompaniju. Pritom prepoznaje značaj crvenog heksagrama, stoga menja prezime iz Bauer u Rothschild, te veša crveni heksagram i simbol koji znači 666 nad ulaznim vratima („rot“ je na nemačkom „crveni“, a „schild“ je „znak“ ili „štit“). Mayer Amschel Rothschild otkriva da je general von Estorffom uključen u sud princa Williama IX Hesse-Hanau, jednu od najbogatijih kraljevskih kuća u Evropi, koji je stekao svoje bogatstvo zapošljavajući svoje vojnike u inostranstvu ostvarujući tako velike profite (praksa koja se nastavlja i dan-danas u obliku izvoza, tzv. „mirovnih“ snaga u celom svetu), stoga obnavlja poznanstvo s generalom pod izgovorom prodaje vrednih kovanica i trica (sitnica) po sniženim cenama. Kako je planirao, Rothschild se potom predstavlja princu Williamu, koji je i sam više nego zadovoljan sniženim cenama, te plaća retke kovanice i trice, dok mu Rothschild nudi i bonus za bilo koji drugi posao koji mu princ preporuči. Rothschild kasnije postaje bliski saradnik princa Williama, i ugovara poslovanja i sa članovima državnog suda. Uskoro otkriva da je posuđivanje novca vladama i plemićima daleko više isplativije nego posuđivanje pojedincima, jer su i krediti veći, a osigurani su nacionalnim porezom.

1769: Mayeru Amschelu Rothschildu je dopušteno od princa Williama da okači znak na prednjoj strani svojih poslovnih prostorija izjavljujući da je on „M.A. Rothschild, ovlašćeni sudski veštak Njegovog Veličanstva princa Williama IX“.

1770: Mayer Amschel Rothschild izrađuje planove za stvaranje Iluminata i poverava Aškenazi Jevreju, Adamu Weishauptu, kripto-jevreju koji se predstavljao kao Rimokatolik, i čija će se organizacija i razvoj Iluminata temeljiti na učenjima Talmuda, koji je zapravo učenje rabinskih Jevreja. Razlog zašto je trebalo da se zovu Iluminati je zato što je to luciferanski pojam koji znači „Prosvetljeni“, odnosno, „Čuvari svetlosti“. Iste godine Mayer Amschel Rothschild ženi Gutle Schnaper.

1773: Rođen je Amschel Mayer Rothschild, prvi sin Mayera Amschela Rothschilda. Kao i sva njegova braća, ušao je u porodični posao u dobu od 12 godina.

1774: Rođen Salomon Mayer Rothschild, deda Adolfa Hitlera. Adolf Hitler je sin Aloisa Schicklgrubera. Majka Aloisa bila je Maria Anna Schicklgruber koja je radila kao kućna pomoćnica u domu Rothschildovih. Tokom tog razdoblja u toj kući niko drugi nije bio osim barona Salomona Mayera Rothschilda; ostali Rothschildi su bili u drugim mestima zbog raznoraznih poslova. Nakon što je otkriveno da je Maria Anna Schicklgruber ostala trudna, poslata je svojoj kući. Rodio se Alois Schicklgruber, koji je zbog toga što je bio vanbračno dete, promenio prezime u Hitler.

1776: Adam Weishaupt službeno uspostavlja svoju organizaciju Iluminata, i to 1. maja te godine. Svrha Iluminata je podeliti Goje (sve nejevreje) kroz politička, ekonomska, socijalna, verska i ostala sredstva. Suprotstavljene strane su bile naoružane i razni incidenti su se vodili pod uslovom da se za Iluminate svi nejevreji bore između sebe, i da se unište nacionalne vlade, verske institucije i na kraju, da se sami nejevreji međusobno unište. Weishaupt uskoro infiltrira Kontinentalni Red (eng. Continental Order) slobodnih zidara sa ovom Iluminatskom naukom i uspostavlja odele Velikog Orijenta da budu njihova tajna sedišta. Sve to je bilo pod zapovedništvom i finansijama Mayera Amschela Rothschilda, te je do danas koncept proširen i slede ga masonske lože širom sveta. Weishaupt takođe zapošljava 2000 plaćenih sledbenika, uključujući najinteligentnije ljude u području umetnosti, obrazovanja, nauke, finansija i industrije. Oni su dobili uputstva da koriste sledeće metode kako bi kontrolisali ljude:

Korišćenje novčanih i seksualnih podmićivanja za dobijanje kontrole nad muškarcima koji su visoko pozicionirani u različitim nivoima svih vlada i drugim područjima delovanja. Nakon što uticajne osobe padnu zbog laži, prevare i/ili iskušenja, Iluminati su ih držali u ropstvu primenom političkih i drugih oblika ucena, pretnjom finansijskom propašću, javnim izlaganjem i fiskalnim pretnjama, čak i pretnjom smrću i/ili smrću članova njihove porodice.
Fakulteti i univerziteti otkrivaju i vrbuju studente koji poseduju posebnu mentalnu sposobnost i dolaze iz dobro vaspitanih porodica s međunarodnim sklonostima, te ih provode kroz posebnu obuku o internacionalizmu, odnosno spoznaji da samo jedna svetska vlada može stati na kraj višekratnim ratovima i sukobima. Praksa je bila da se daju stipendije onima koje biraju Iluminati.
Svi uticajni ljudi zarobljeni pod kontrolom Iluminata, plus studenti koji su posebno edukovani i osposobljeni, koristiće se kao agenti i staviti iza kulisa svih vlada sveta kao raznorazni stručnjaci i specijalisti. To je iz razloga da bi se savetovali vrhovni rukovodioci usvajanjem politike koja će na duže vremensko razdoblje služiti tajnim planovima Iluminata i doneti do uništenja vlada, ekonomija i religija.
Dobijanje potpune kontrole nad štampom, jedinim tadašnjim sredstvom masovne komunikacije kojim se obaveštavaju mase da jedino rešenje za mnoge probleme je, zapravo, jedna svetska vlada.

1777: Rođen Nathan Mayer Rothschild.

1784: Adam Weishaupt izdaje nalog u obliku knjige za početak Francuske revolucije koju će započeti Maximilien Robespierre. Knjigu je napisao Weishauptov saradnik Xavier Zwack, i poslao preko kurira iz Frankfurta u Pariz. Na putu do tamo kurira je udarila munja, pa je tokom uviđaja policija otkrila detalje iz knjige, te je predala bavarskim vlastima. Posledica je bila izdavanje naloga policiji od strane bavarske Vlade da pretraži Weishauptove masonske lože u Grand Orijentu i domove njegovih najuticajnijih saradnika. Jasno je da su bavarske vlasti knjigu shvatile kao veliku pretnju od privatne grupe uticajnih ljudi da se ratovi i revolucije koriste radi postizanja privatnih i političkih ciljeva.

1785: Bavarska vlada proteruje Iluminate i zatvara sve bavarske lože u Grand Orijentu. Mayer Amschel Rothschild se seli u petospratnicu u Frankfurtu koju deli sa porodicom Schiff.

1786: Bavarska Vlada objavljuje knjigu „Originalni spisi reda i sekte Iluminata“ sa detaljima njihove zavere. Zatim su je poslali svim glavešinama crkvi i država širom Evrope, no nažalost, njihovo upozorenje je bilo ignorisano.

1788: Rođen Kalman (Carl) Mayer Rothschild.

1789: Zbog evropskog ignorisanja upozorenja bavarske Vlade, plan Iluminata za Francusku revoluciju je uspeo. Sama revolucija je trajala do 1793. i bila je ostvareni san bankara, nakon koje je uspostavljen novi Ustav Francuske u kome su usvojeni novi zakoni, a koji su, između ostalog, zabranili Crkvi ubiranje desetine poreza, i ukinuli crkveno izuzeće iz poreznog sistema.

1790: Mayer Amschel Rothschild izjavljuje: „Dajte mi kontrolu nad valutom države, i nije me briga ko piše zakone.“

1791: Rothschildi dobijaju kontrolu nad novcem države SAD-a uz pomoć Alexandera Hamiltona (njihovog agenta u kancelariji Georgea Washingtona), kada su osnovali centralnu banku „First Bank of the United States“ u SAD-u. To je ustanovljeno uz dvadesetogodišnju povelju.

1792: Rođen je Jacob (James) Mayer Rothschild.

1796: Amschel Mayer Rothschild ženi Evu Hanau.

1798: John Robison objavljuje knjigu nazvanu „Dokazi o zaveri protiv svih religija i vlada Evrope sprovedenoj na tajnim sastancima Slobodnih zidara, Iluminata i čitalačkih društava“. U ovoj knjizi je jedan od vodećih umova svoga vremena, profesor Robison sa Univerziteta u Edinburgu, koji je imenovan i Glavnim sekretarom Kraljevskog društva u Edinburgu, dao detalje o celoj zaveri Rothschild – Iluminati. Otkrio je da je bio visokopozicionirani mason u Škotskom obredu slobodne masonerije (Scottish Rite of Freemasonry) i da ga je Adam Weishaupt pozvao u Evropu gde mu je data revidirana kopija Weishauptove zavere. Svejedno, iako se pretvarao da se slaže s tim, to nije bila istina, te je objavio spomenutu knjigu. Knjiga je uključivala i detalje o istrazi Bavarske vlade nad Iluminatima i Francuskom revolucijom. Iste godine 19. maja, David Pappen, predsednik Harvarda, predavao je studentima na poslednjoj godini fakulteta o uticaju iluminizma na američku politiku i religije. U dobu od 21 godine Nathan Nathan Mayer Rothschild odlazi iz Frankfurta u Englesku s ogromnom svotom novca koju mu je dao otac, te osniva banku u Londonu.

1800: Salomon Mayer Rothschild ženi Caroline Stern.

1806: Napoleon izjavljuje da je njegov cilj ukloniti kuću Hess-Cassel iz vladavine i izbaciti je s liste moćnika. Čuvši to, princ William IX od Hesse-Hanau žurno odlazi u Nemačku i Dansku, i poverava svoje bogatstvo u vrednosti od tadašnjih 3 miliona dolara Mayeru Amschelu Rothschildu na čuvanje. Iste godine Nathan Mayer Rothschild ženi Hannah Barent Cohen, kći bogatog londonskog trgovca.

1808: Nathanu Mayeru Rothschildu rađa se prvi sin Lionel Nathan de Rothschild.

1810: Sir Francis Baring i Abraham Goldsmith umiru, čime Nathan Mayer Rothschild postaje jedini glavni bankar u Engleskoj, dok Salomon Mayer Rothschild odlazi u Beč i osniva banku „M. von Rothschild i sinovi“ („M. von Rothschild und Söhne“).

1811: Ističe povelja Rothschildove „Prve banke Sjedinjenih država“ („First Bank of the United States“), pa američki Kongres glasa protiv njenog obnavljanja. Nezadovoljni Nathan Mayer Rothschild izjavljuje: „Ili će se zahtev za obnavljanje povelje odobriti ili će se SAD naći u najkatastrofalnijem ratu“. SAD ne posustaje u svojoj odluci, što tera Nathana Mayera Rothschilda na druge pretnje: „Naučite te drske Amerikance lekciju. Vratite ih u stanje kolonije!“

1812: Potpomognuti novcem Rothschilda i naredbama Nathana Mayera Rothschilda, Britanci objavljuju rat SAD-u. Plan Rothschilda je bio da se uzrokuje toliko veliko zaduženje SAD-a samim finansiranjem rata, da bi se Amerikanci definitivno morali predati Rothschildima, te im odobriti obnovu povelje za posedovanje „Prve banke Sjedinjenih država“ („First Bank of the United States“). Mayer Amschel Rothschild umire. U svom testamentu nalaže specifične zakone koje bi kuća Rothschilda trebalo da sledi. Sve ključne pozicije u porodici bi trebalo da drže samo članovi porodice, tj. samo je muškim članovima bilo dozvoljeno učestvovati u porodičnom poslu. To je uključivalo i izvesnog tajnog šestog vanbračnog sina (valja napomenuti da je Mayer Amschel Rothschild imao i pet kćeri, tako da je danas dinastija rotšildskih cionista bez prezimena Rothschild široko raširena, a Jevreji veruju da ako je u mešovitom braku majka Jevrejka tada je i dete Jevrej). Porodica se morala ženiti sa prvim i drugima rođacima da se sačuva porodično bogatstvo. Od 18 brakova unučadi Mayera Amschela Rothschilda, 16 ih je bilo između prvih rođaka – praksa danas poznata kao srođivanje. Niti jedan javni popis rotšildskog vlasništva nekretnina nije objavljen, niti je preuzeta ikakva legalna akcija za procenu nasledstva. Najstariji sin najstarijeg sina trebalo je postati glava porodice, a to se moglo promeniti samo kad bi se većina članova porodice s tim složila, što je bio slučaj s Nathanielom Mayereom Rothschildom koji je izabran za glavu porodice nakon smrti Mayera Amschela Rothschilda. Jacob (James) Mayer Rothschild odlazi u Pariz (Francuska) gde osniva banku „de Rothschild Frères“. Iste godine je rođen Nathaniel de Rothschild, zet Jacoba (Jamesa) Mayera Rothschilda.

1814: Da bi uvideli šta se dalje dešavalo, osvrtom na 3 miliona dolara koje je princ William IX poverio Mayeru Amschelu Rothschildu na čuvanje, okrećemo se Jevrejskoj Enciklopediji, izdanoj 1905., 10-to izdanje, strana 494., gde piše: „Prema legendi novac je skriven u vinske sanduke, izbegavši potragu Napoleonovih vojnika tokom upada u Frankfurt. Kad se birač (princ William IX od Hesse-Hanau) vratio u biračko telo Nemačke, iste godine mu je novac vraćen netaknut iz vinskih sanduka.“ Činjenice su ipak manje romantičnije i više poslovne. Međutim, na to da novac, ipak, nije nikada vraćen princu Williamu IX od Hesse-Hanaua ukazuje enciklopedija u daljem tekstu: „Nathan Mayer Rothschild investirao je 3 miliona dolara u zlato kompanije East India Company znajući da će biti potrebno za kampanju poluostrva Velingtona.“ Nathan je ukradeni novac učetvorostručio:

na prodaji Velingtonskog papira kojeg je kupio za 50 centi po zarađenom dolaru i naplatio po paru
na prodaji zlata Velingtonu
na otkupu zlata
na prosleđivanju zlata u Portugaliju.

1815: Iscenirani rat Francuske i Engleske, i jedna od najvećih pljački, otimačina i prevara u istoriji financijskog sistema; petorica braće Rothschild radili su na tome da zlatom snabdevaju i Velingtonovu vojsku (pomoću Nathana u Engleskoj) i Napoleonovu vojsku (pomoću Jacoba u Francuskoj), te su tako počeli politiku finansiranja obe zaraćene strane. Rothschildi vole ratove, jer su masovni generatori nerizičnog duga. To je zato jer su ratovi osigurani putem državnih vlada, a samim time i njihova stanovništva. Nema veze ako država izgubi rat, jer imaju garanciju da će pobednička strana vratiti dug poraženih. Dok Rothschildi finansiraju obe strane rata, ujedno koriste i svoje banke širom Evrope da ostvare priliku za uspostavu nenadmašnog poštanskog servisa s tajnim rutama i brzim kuririma. Sva pošta koju su kuriri nosili se otvarala, a detalji su prosleđivani Rothschildima, tako da su ovi uvek bili korak ispred trenutnih događaja. Nadalje, Rothschildovi kuriri su bili jedini kojima je bilo dozvoljeno da prelaze englesko-francuske blokade bez ikakvog nadzora. Oni su držali Nathana Mayera Rothschilda u toku s ratom, tako da je ovaj iskorišćavao te informacije za kupovinu i prodaju na berzi u skladu s događajima. Jedan od kurira je bio čovek po imenu Rothworth. Kada su bitku na Vaterlou dobili Britanci, Rothworth je obavestio Nathana Mayera Rothschilda 24 sata pre nego što je vojvoda Velington saznao ishod od svojeg kurira. U to vreme britanske obveznice su se zvale konzuli i njima se trgovalo na podu berze. Nathan Mayer Rothschild je naredio da svi njegovi mešetari počnu prodavati konzule, čime su naveli sve ostale mešetare da misle da su Britanci izgubili, pa su svi takođe počeli manijačno prodavati. Konzulima je pala vrednost, a Nathan Mayer Rothschild je indirektno naredio svojim mešetarima da pokupuju sve konzule do kojih su se mogli dočepati. Kada su došle prave vesti o ishodu rata (poraz Napoleona i njegove vojske), vrednost konzula je naglo porasla, i to mnogo više nego pre rata, čime je Nathan Mayer Rothschild udvadesetostručio uloženo, što je dalo Rothschildima kompletnu kontrolu nad britanskom ekonomijom, sada finansijskom centru moći zbog Napoleonovog gubitka, te prisililo same Engleze da osnuju novu banku pod nazivom „Banka Engleske“ („Bank of England“), i to na čelu s Nathanom Mayerom Rothschildom.

Interesantno, 100 godina kasnije New York Times je objavio priču u kojoj stoji da je Nathanov unuk pokušao osigurati sudsku zabranu protiv obavljivanja knjige s pričom o dedinom unutrašnjem trgovanju. Porodica Rothschild je tvrdila da je priča laž i kleveta, ali je sud odbio njihov zahtev i naredio im da plate sve sudske troškove.

Vraćamo se na 1815., kada je Nathan Mayer Rothschild dao slavnu izjavu: „Nije me briga koja je marioneta stavljena na tron Engleske da vlada carstvom nad kojim sunce nikada ne zalazi. Čovek koji kontroliše britanski novac kontroliše i Britansko Carstvo, a ja kontrolišem britansko snabdevanje novcem“. Nastavio se hvaliti time da je u 17 godina boravka u Engleskoj povećao svojih 20000 funti koje mu je dao otac za 2500 puta, na tadašnjih 50 miliona funti. Rothschildi su takođe koristili svoju kontrolu nad „Bank of England“ da zamene metod slanja zlata od zemlje do zemlje, te su umesto toga koristili svojih 5 banaka u Evropi da uspostave sistem papirnatih zadužnica i kredita, što je zapravo današnji bankarski sistem. Period do kraja tog stoleća naziva se „Doba Rothschilda“, i procenjuje se da su upravljali s pola bogatstva čitavog sveta. Ipak, ono što nije krenulo dobro za ovu porodicu te godine je Bečki kongres, koji je započeo u septembru 1814. i završen u junu 1815. Razlog kongresa je bio cilj Rothschilda da stvore svetsku vladu koja bi kontrolisala većinu civilizovanog sveta. Mnoge države su bile zadužene kod Rothschilda, te su Rothschildi to koristili kao sredstvo za pregovore. Ali, ruski car Aleksandar I koji nije bio dužan Rothschildovoj centralnoj banci nije se složio s njihovim planom, zbog čega je plan o svetskoj vladi propao. Razbešnjen, Nathan Mayer Rothschild se zakleo da će jednog dana on ili njegovi potomci uništiti čitavu porodicu cara Aleksandra, što se naposletku i ostvarilo 1902. godine tokom finansiranja Boljševika koji su ispunili Rothschildovo obećanje.

Zanimljivo je da veliki zagovornik svetske vlade Henry Kissinger, koji je ujedno i Aškenazi Jevrej, pisao doktorsku disertaciju o Bečkom kongresu.

1816: Američki Kongres izdaje zakon kojim dozvoljava porodici Rothschild novu dominirajuću centralnu banku, a koja im daje opet kontrolu nad američkim snabdevanjem novca. Ime joj je „Druga banka Sjedinjenih država“ („Second Bank of the United States“), i data joj je povelja na 20 godina. Tako se završava krvavi rat Britanaca i Amerikanaca, ali bitno da su Rothschildi dobili svoju banku.

1818: Francuzi podižu masovne zajmove da pomognu obnovu nakon katastrofalnog poraza kod Vaterloa. Agenti Rothschilda kupuju ogromne količine obveznica francuske vlade uzrokujući rast njihove vrednosti, a 5. novembra ih puštaju na otvoreno tržište, što strovaljuje vrednost deonica i uvaljuje Francusku u finansijsku paniku. Tada su Rothschildi dobili kontrolu i nad francuskim novcem. Iste godine su pozajmili 5 miliona funti pruskoj Vladi.

1821: Kalman (Carl) Mayer Rothschild je poslat u Napulj (Italija), gde je dosta poslovao s Vatikanom i Papom Grgurom XVI, koji mu je naknadno dodelio Red Sv. Grgura. Kad god je Papa primio Kalmana, radije se rukovao s njime, nego mu uobičajeno davao da poljubi prsten, što je ukazivalo na nivo Kalmanove moći nad Vatikanom.

1822: Austrijski car dao je petorici braće Rothschild titule barona. Nathan Mayer Rothschild odbio je titulu.

1823: Rothschildi preuzimaju kontrolu nad finansijskim poslovima Katoličke Crkve širom sveta.

1827: Sir Walter Scott objavljuje set od 9 dilova o životu Napoleona, a u drugom delu izjavljuje da su Francusku revoluciju isplanirali Iluminati (Adam Weishaupt) i da je finansirana od strane evropskih bankara Rothschilda.

1832: Predsednik Andrew Jackson (7. predsednik SAD-a, od 1829. do 1837.) počinje drugu kandidaturu za predsednika pod sloganom „Jackson bez banke!“, čime promoviše svoj plan da preuzme kontrolu nad američkim novcem da bi pogodovao stanovništvu, a ne profiterima Rothschilda.

1833: Predsednik Andrew Jackson počinje da izvlači depozite američke Vlade iz „Second Bank of the United States“ (banka Rothschilda), i polaže ih u banke demokratskih vlasnika. Rothschildi počinju da paniče, pa rade ono što im ide najbolje, a to je da obustavljaju snabdevanje novcem i time prouzrokuju ekonomsku depresiju. Predsednik zna šta rade, i izjavljuje: „Vi ste leglo lopovskih zmija, i nameravam vas izmamiti, i u ime večnoga Boga, ima da vas iskorenim!“

1834: Italijanski revolucionarni vođa Giuseppe Mazzini je izabran od strane Iluminata da upravlja revolucionarnim programom širom sveta, što je i činio do svoje smrti 1872. godine.

1835: 30. januara napadač pokušava upucati predsednika Jacksona, ali nekim čudom mu oba pištolja otkazuju. Predsednik Jackson je kasnije tvrdio da zna da su za napad odgovorni upravo Rothschildi. To, svakako, nije bio jedini napadač na američkog predsednika Jacksona, jer se kasnije i drugi napadač po imenu Richard Lawrence hvalio da su ga unajmili evropski moćnici i obećali mu zaštitu ako ga uhvate, no kao i prethodnik, i ovaj je oslobođen zbog neuračunljivosti i ludila. Iste godine Rothschildi dobijaju prava nad rudnicima plemenitog metala žive u Almadenu (Španija), što je u to vreme bila najveća koncesija na svetu, jer je živa bila vitalna komponenta za rafinisanje zlata ili srebra, a što je Rothschildima dalo virtuelni svetski monopol.

1836: Tokom godina borbe protiv Rothschilda i njihove centralne banke, predsednik Jackson konačno uspeva u izbacivanju njihove banke iz Amerike, jer im se povelja ne obnavlja. Rothschildi su tek 1913. uspeli uspostaviti „Treću središnju banku u Americi („Third Band of the United States“), Federalne rezerve („Federal reserves“), i da bi se osigurali od bilo kakvih grešaka ovog puta, stavili su svog rođaka Jacoba Schiffa da upravlja projektom. Iste godine umire Nathan Mayer Rothschild, a kontrolu nad njegovom bankom „N. M. Rothschild & Sons“ preuzima mlađi brat James Mayer Rothschild.

1837: Rothschildi šalju jednog od svojih agenata, Augusta Belmonta, takođe Aškenazi Jevreja, u Ameriku da spasi njihove bankarske interese poražene od strane predsednika Andrewa Jacksona.

1840: Rothschildi postaju brokeri poluga „Bank of England“. Osnivaju agencije u Kaliforniji i Australiji.

1841: Predsednik John Tyler (10. predsednik SAD-a, od 1841-1845) izglasava „Akt o obnavljanju povelje“ za „Bank of the United States“. Dobija hiljade pisama koja mu prete atentatom.

1844: Salomon Mayer Rothschild kupuje „Ujedinjene rudnike uglja“ iz Vitkovica (današnja Čepka) i austrougarsku „Kompaniju visokih peći“, a koje će biti među top deset globalnih industrijskih koncerna.

Benjamin Disraeli, Aškenazi Jevrej (koji je dvaput bio britanski Premijer, i jedini javno priznati Aškenazi Jevrej) objavljuje političku novelu „Coningsby“ u kojoj opisuje Nathana Mayera Rothschilda kao „Gospodina i gospodara svetskih novčanih tržišta, i naravno, virtuelnog gospodina i gospodara svega ostalog. Doslovno je držao Južnu Italiju u kandžama, a monarsi i ministri svih država udvarali su mu se za savet i vodili se za njegovim predlozima.“

1845: Veliki američki patriota, predsednik Andrew Jackson umire. Pre smrti bio je upitan šta smatra svojim najvećim dostignućem, na što odgovara bez oklevanja: „Ubio sam banku.“ To se odnosi na zabranu Rothschildove „Second Bank of the United States 1836.“

Jacob (James) Mayer Rothschild (koji je do sada oženio svoju bratanicu Betty, kćer Salomona Mayera Rothschilda), takođe poznat kao baron James de Rothschild, dobija ugovor za izgradnju prve železnice kroz zemlju, a zvala se „Chemin De Fer Du Nord“, i išla je od Pariza u Francuskoj do Valencije u Italiji, i gde se pridruživala austrijskoj železničkoj mreži, izgrađenoj od strane njegovog brata Salomona Mayera Rothschilda (ujedno i ženinog oca). Sve zvuči malo prljavo, zar ne?

1847: Lionel de Rothschild (koji je bio oženjen kćerkom svog strica Kalmanna Carla Mayera Rothschilda) je bio izabran za parlamentarnu fotelju grada Londona, ali uslov za potpuni ulazak u parlament je bila zakletva o Hrišćanstvu kao pravoj veri, na što je Lionel De Rothschildd reagovao tako što je odbio tu zakletvu s obzirom da je bio hazarski Jevrej, pa je njegovo mesto ostalo prazno punih 11 godina, sve dok nisu dopuštene nove zakletve… Mora da je bio neprocenjiv predstavnik svoje izborne jedinice, pritom imajući na umu da nikad nije mogao glasati za bilo koji zakon pošto nikada nije ni ušao u sam parlament! Pitamo se kako je zadržao ovo mesto tih 11 godina…

1848: Rađanje nacizma, komunizma, fašizma i socijalizma; Karl Marx, još jedan Aškenazi Jevrej, objavljuje „Komunistički manifest“, dok u isto vreme Karl Ritter s frankfurtskog Univerziteta je pisao antitezu komunizma koja se bazirala na „Ničeizmu“ samog Freidricha Wilhelma Nietzschea. Ničeizam je kasnije razvijen u fašizam i nacizam koji su prouzrokovali svetske ratove, dok su komunizam i socijalizam takođe iskorišćeni protiv naroda, prava čoveka i dotadašnjih državnih institucija. Marx, Ritter i Nietzsche su bili finansirani i upućivani od strane Rotschilda, a celokupna ideja je bila takva da svi koji upravljaju ovom zaverom mogu koristiti razlike u tim dvema takozvanim ideologijama (komunizam s jedne strane, te Ničeizam s druge) da bi se omogućilo povezivanje sve većih i većih frakcija ljudskog društva u suprotne kampove koji su ujedno i naoružani, i ispranih mozgova uvedeni u sveopšte borbe radi međusobnog uništenja nejevreja u kojima bi se uništile i sve političke i religijske institucije. Isti plan je izneo i Weishaupt 1776. godine.

Umire Eva Hanau, žena Amschela Mayera Rothschilda.

1849: Gutle Schnaper, žena Mayera Amschela Rothschilda umire. Pre smrti nonšalantno izjavljuje: „Da moji sinovi ne žele ratove, ne bi ih ni bilo.“

1850: U ovoj deceniji počinje gradnja rotšildskih plemićkih kuća (mansiona) u Mentmoru u Engleskoj, kao i u Ferieresu u Francuskoj. Zatim se grade njihove kuće širom sveta, sve ispunjene umetničkim delima. Jacob (James) Rothschild u Francuskoj navodno vredi 600 miliona franaka, što je bilo 150 miliona više nego svi ostali francuski bankari zajedno.

1852: „N.M. Rothschild & Sons“ počinju da rafiniraju srebro i zlato za „Royal Mint“ i „Bank of England“, kao i druge internacionalne mušterije.

1853: Nathaniel de Rothschild, zet Jacoba (Jamesa) Mayera Rothschilda, kupuje dvorac „Brane Mouton“ i bordoški vinograd u Moutonu, i menja ime dvorca u „Dvorac Mouton Rothschild“.

1854: Umire Caroline Stern, žena Salomona Mayera Rothschilda.

1855: Umiru Amschel Mayer Rothschild, Salomon Mayer Rothschild i Kalmann (Carl) Mayer Rothschild.

1858: Lionel De Rothschild konačno zaseda na mesto u britanskom Parlamentu, gde se uz zakletvu o Hrišćanstvu kao pravoj veri dozvoljavaju i druge vere, i postaje prvi Jevrej (tačnije, hazarski Jevrej) u britanskom Parlamentu.

1861: Predsednik Abraham Lincoln (16. predsednik SAD-a, od 1860. do ubistva 1865.) pristupa bankama u Njujorku u pokušaju da dobije zajmove za finansiranje američkog Građanskog rata. Kako su banke bile pod teškim uticajem Rothschilda, banke su mu ponudile odgovor za kojeg su znale da ga Lincoln ne može prihvatiti, a to je kamata od 24-36% na sve zajmove. Lincoln je jako ljut zbog visine kamate, i štampa vlastiti novac oslobođen od duga pritom informišući javnost da je to odsad zakonsko sredstvo javnog i privatnog duga, odnosno, plaćanja.

1862: Do aprila, Lincolnov novac je štampan i distribuiran u vrednosti od 449. 338. 902 dolara. Lincoln izjavljuje: „Dali smo ljudima ove republike najveći blagoslov koji su ikada dobili, a to je vlastiti papirnati novac za plaćanje svojih dugova.“

Kao reakciju na nastalu situaciju, londonski „Times“ (pod uticajem Rothschilda) objavljuje priču sa sledećom izjavom: „Ako ta štetna finansijska politika, poreklom iz Severno-američke republike, bude otvrdela do učvršćenja, tada će se ta Vlada snabdevati novcem bez troška. Platiće dugove i biti bez dugova, imaće sav potrebni novac za unutrašnju trgovinu. Bez presedana će postati najprosperitetnija zemlja u istoriji civilizovanih vlada. Mozgovi i bogatstvo svih zemalja sliće se u Severnu Ameriku. Ta Vlada mora biti uništena ili će uništiti svaku monarhiju na planeti.“

1863: Predsednik Lincoln otkriva da je ruski car Aleksandar II (1855 – 1881) imao probleme s Rothschildima zato što je odbijao njihove konstantne pokušaje da osnuju centralnu banku u Rusiji. Car tada daje predsedniku Lincolnu neočekivanu pomoć izdavši naredbu da ako Engleska ili Francuska aktivno intervenišu u američkom Građanskom ratu te pomognu Jugu, tada će i Rusija ući u rat na strani predsednika Lincolna. Da pokaže da misli ozbiljno, poslao je deo svoje Pacifičke flote u luke San Franciska i Njujorka.

Bankarska kuća Rothschilda u Napulju, u Italiji, „C. M. de Rothschild e figli“ se zatvara nakon ujedinjenja Italije. Rothschildi koriste jednog od svojih, Johna D. Rockefellera, da formira biznis s naftom „Standard Oil“ koji vremenom preuzima svu konkurenciju.

1864: August Belmont Rothschild, koji je sada šef Demokratske stranke, podupire generala Georgea McClellana kao demokratskog kandidata protiv predsednika Abrahama Lincolna u novim izborima, ali uprkos tome Lincoln pobeđuje, što jako razbešnjuje Belmonta.

1865: U obraćanju Kongresu Abraham Lincoln govori: „Imam dva velika neprijatelja, Južnu vojsku ispred mene i finansijske institucije u pozadini. Jedno od to dvoje, i to ono u pozadini, je moj najveći protivnik.“

Kasnije te godine, tačnije 14. aprila, manje od dva meseca pre završetka Građanskog rata, predsednik Lincoln je ubijen. Nakon kraće obuke u banci Rothschilda u Londonu, Jacob Schiff (rođen u kući Rothschilda u Frankfurtu), stiže u Ameriku u uzrastu od 18 godina sa instrukcijama i finansijama potrebnim da kupi bankarsku kuću, što je i učinio. Svrha je bila da izvrši sledeće zadatke:

Steći kontrolu nad američkim novčanim sistemom i osnivanje centralne banke.
Pronaći poželjne ljude koji će za novac biti voljni služiti kao marionete Iluminatima i postaviti ih na visoka mesta u federalnoj vlasti, Kongresu, Vrhovnom sudu i svim federalnim agencijama.
Stvoriti grupne svađe među narodima, ciljajući posebno na crnce i belce.
Kreirati pokrete za uništenje religije u SAD-u, posebno Hrišćanstva.

Nathaniel de Rothschild postaje član parlamenta za Aylesbury u Bukinghamširu.

1868: Umire Jacob (James) Mayer Rothschild, kratko nakon kupovine dvorca Lafite, jedne od četiri ekskluzivne građevine u Francuskoj. To je poslednji sin Mayera Amschela Rothschilda.

1870: Umire Nathaniel de Rothschild.

1871: Američki general Albert Pike (koji je predstavljen Iluminatima od strane Giuseppea Mazzinija, 33. stepen masonerije) dovršava svoj vojni nacrt za 3 svetska rata i druge revolucije širem sveta, i kulminaciju ove velike zavere u svojoj poslednjoj fazi:

1) Prvi svetski rat započet je s namerom za uništavanje ruskog cara, kao što je obećao Nathan Mayer Rothschild 1815. Car će biti zamenjen komunizmom kojem je cilj napadanje religija, a posebno Hrišćanstva. Razlike između Britanskog i Francuskog carstva iskoristiće se za početak rata.
2) Drugi svetski rat je iskorišćen za započinjanje kontroverzi između fašizma i političkog cionizma s ubistvom Jevreja u Nemačkoj i podsticanjem nemačkog naroda na mržnju. To je napravljeno da se uništi fašizam (takođe kreacija Rothschilda), te ojača moć političkog cionizma. Rat je takođe napravljen da poveća moć komunizma do nivoa jednakog ujedinjenom Hrišćanstvu.
3) Treći svetski rat treba biti odigran podsticanjem mržnje u muslimanskom svetu u svrhu okretanja islamskog sveta protiv političkih cionista. Dok to traje, preostali narodi će biti prisiljeni boriti se između sebe do mentalne, fizičke, duhovne i ekonomske iscrpljenosti.

15. avgusta Albert Pike piše pismo (a koje se i dan-danas čuva u Britanskom muzeju) Giuseppeu Mazziniju, koje kaže: „Mi ćemo osloboditi i nihiliste i ateiste, i uzrokovati veliku socijalnu kataklizmu koja će u svom svojem užasu pokazati svim narodima sveta posledicu apsolutnog ateizma; koren divljaštva u većini krvavih nemira. Tada će širom sveta građani, prinuđeni braniti se od revolucionarnih svetskih manjina, istrebiti te uništavače civilizacije i gomile razočarane Hrišćanstvom, čiji će deistički duh od tog trenutka biti bez smera i cilja, žudeći za idealom, ali ne znajući na što bi usmerili svoje obožavanje, primiće istinsko svetlo kroz univerzalnu objavu čistog Luciferovog nauka koji će napokon biti iznesen pred javnost. Ta će objava biti rezultat opšteg reakcionarnog pokreta koji će uslediti nakon uništenja i Hrišćanstva i ateizma, oba istovremeno pobeđena i iskorenjena.“ Pike, koji je 1859. izabran za „Suverenog velikog zapovednika Škotskog obreda slobodnih zidara južne jurisdikcije“ je bio najmoćniji slobodni zidar u Americi. Zadržao je to mesto 32 godine do svoje smrti 1891. Takođe je 1891. objavio knjigu „Morali i dogma drevnog i prihvaćenog Škotskog obreda slobodnih zidara“, u kojoj otvoreno piše: „Lucifer, nositelj svetla! Čudno i tajanstveno ime za Duha Tame! Lucifer, Sin Jutra! Da li je on taj koji nosi Svetlo, i sa svojim čarima zaslepljuje nežne, senzualne ili sebične duše? Ne sumnjajte!“

1872: Pre smrti te godine, Giuseppe Mazzini imenuje Adriana Lemmya za svog naslednika. Lemmya će naknadno naslediti Lenin i Trocki, pa Staljin. Revolucionarne aktivnosti svih ovih ljudi su finansirane od strane Rothschilda.

1873: Porazna odluka za rudnike uglja u Riu Tintu u Španiji; rudnici su prodati grupi stranih finansijera, uključujući i Rothschilde. Predstavljali su najveći evropski izvor uglja.

1875: 1. januara Jacob Schiff (sada zet Solomona Loeba nakon ženidbe njegove kćeri Therese), preuzima kontrolu nad bankarskom kućom „Kuhn, Loeb & Co..“, i finansira kompaniju Johna D. Rockefellera „Standard Oil“, železnicu Edwarda Harrimana „Railroad Empire“ i čeličanu Andrewa Carnegieja „Steel Empire“. Sve to s novcem Rothschilda. Tada prepoznaje druge velike američke bankare poput J. P. Morgana koji kontroliše Wall Street, kao i Drexele i Biddlese iz Filadelfije. Ostali finansijeri i bankari su plesali na muziku ove tri banke. Schiff dogovara s Rothschildima iz Evrope da uspostave svoje branše od ove tri banke, s razumevanjem da Schiff (odnosno Rothschild), bude šef bankarstva u Njujorku, u Americi. „N. M. Rothschild & Sons“ preuzimaju i dele pitanje podizanja kapitala za prvi tunel između Francuske i Engleske, i s pola kapitala iz Rothschildove kompanije „Compagnie du Chemin de Fer du Nord“. Iste godine Lionel De Rothschild pozajmljuje novac britanskom premijeru Benjaminu Disraeliju za kupovinu deonica Sueckog kanala od Kediva Saida iz Egipta. To je urađeno na način da Rothschildi imaju pristupnu rutu koja se nadzirala od strane egipatske Vlade, a koja je zapravo kontrolisana od strane Rothschilda da bi se mogla koristiti britanska vojska radi zaštite velikog biznisa Rothschilda na Bliskom Istoku.

1876: Otto von Bismarck izjavljuje: „Podela SAD-a u dve federacije je bila dogovorena mnogo pre Građanskog rata od strane finansijskih moćnika Evrope. Bankari su se bojali da će SAD, ako ostane u komadu kao jedan narod, postići ekonomsku i finansijsku nezavisnost koja će poremetiti finansijsku dominaciju u svetu. Glas Rothschilda je prevladao. Predvideli su ogroman plen ako uspostave dve jadne demokratije u dugovima prema finansijerima, za razliku od rigorozne republike, samouverene i samosnabdevane. Zato su poslali svoje poslanike da naglase problem ropstva i ubace seme razdora između Severa i Juga.“

1879: Umire Lionel de Rothschild.

1880: Rothschildovi agenti započinju niz nereda, uglavnom u Rusiji, ali i Poljskoj, Bugarskoj i Rumuniji. Neredi su rezultirali pokoljem hiljada nevinih Jevreja prouzrokujući selidbu oko 2 miliona, uglavnom u Njujork, ali i u Čikago, Filadelfiju, Boston i Los Anđeles. Razlog nereda je bio uspostava velike baze Jevreja u Americi, koji će kad stignu biti demokratski glasači. Dvadesetak godina kasnije rezultat takve politike je ogromna demokratska moć u SAD-u koja će izabrati rotšildskog predstavnika Woodrowa Wilsona da sprovede interese Rothschilda.

1881: Predsednik James A. Garfield (20. predsednik SAD-a koji je izdržao 100 dana na vlasti) izjavljuje dve nedelje pre nego što biva ubijen: „Ko god kontroliše novac u zemlji apsolutni je gospodar sve industrije i trgovine… I kada shvatite da je celi sistem lako kontrolisati na ovaj ili onaj način, od strane nekoliko moćnih ljudi na vrhu, ne mora vam biti rečeno kako nastaju depresije i inflacije.“

Edmondu Jamesu de Rothschildu se rađa sin Maurice de Rothschild.

1883: Nakon prokopavanja 6000 stopa tunela britanska Vlada obustavlja radove sa obrazloženjem da je tunel pretnja državnoj bezbednosti.

1885: Nathaniel Rothschild, sin Lionela De Rothschilda, postaje prvi jevrejski plemić i uzima titulu Lord Rothschild.

1886: Banka Rothschilda u Francuskoj „de Rothschild Frères“ dobija znatne količine ruskih naftnih polja, i formira kompaniju „Caspian and Black Sea Petroleum Company“, koja ubrzo postaje drugi najveći svetski proizvođač nafte.

1887: Trgovac opijuma u Kini Edward Albert Sassoon ženi Aline Caroline de Rothschild, unuku Jacoba (Jamesa) Mayera Rothschilda. Njen otac Gustave, zajedno s bratom Alphonseom, preuzima vođstvo u Francuskoj nakon smrti oca Jacoba.

Rothschildi finansiraju amalgamaciju rudnika dijamanata „Kimberley“ u Južnoj Africi, i sistemski postaju najveći deoničari kompanije „De Beers“ i rudnika dragog kamenja u Africi i Indiji.

1888: Rođena Noémie Halphen, buduća žena Mauricea de Rothschilda.

1891: Britanski laburistički vođa daje sledeću izjavu o Rothschildima: „Ova grupa krvopija je bila uzrok nereda i jada u Evropi tokom prošlog veka, i zaradila je svoje neprocenjivo bogatstvo počinjući ratove između država koje se inače nikada ne bi svađale. Kad god je nemir u Evropi, gde god su glasine o ratu i gde su ljudski umovi zastrašeni prestankom mira, možete biti sigurni da su negde u blizini kukasti nosevi Rothschilda sa svojim igrama remećenja reda i mira.“

Komentari poput ovakvog zabrinjavali su Rothschildi, te su do kraja 19. veka osnovali vlastitu agenciju za medije „Reuters“ da bi nekako kontrolisali medije.

1895: Edmond James de Rothschild kao najmlađi sin Jacoba (Jamesa) Mayera Rothschilda posećuje Palestinu i sistemski je finansira sredstvima za osnivanje Prve jevrejske kolonije, s ciljem osnivanja države u vlasništvu Rothschilda.

1897: Rothschildi putem Cionističkog kongresa promovišu cionizam (politički pokret s ciljem ujedinjenja svih Jevreja u jednu državu) i organiziraju prvi sastanak u Minhenu. Ali zbog jakog protivljenja lokalnih Jevreja, koji su srećni tamo gde jesu, sastanak se seli u Bazel u Švajcarsku, i organizuje se 29. avgusta. Sastanak predvodi Aškenazi Jevrej Theodor Herzl koji u svojim dnevnicima beleži sledeće: „Bitno je da se patnje Jevreja pogoršaju za realizaciju naših planova. Potaknuću antisemite da likvidiraju njihovo bogatstvo. Antisemiti će nam pomoći i to će pojačati progon i pritisak Jevreja. Antisemiti će nam biti najbolji prijatelji.“ Herzl je sistemski biran za predsednika cionističke organizacije koja prisvaja rotšildski znak crvenog heksagrama kao svoju zastavu, a koja će 51 godinu kasnije postati izraelska zastava.

Edward Henry Harriman postaje direktor železnice „Union Pacific Railroad“ i takođe preuzima kontrolu nad „Southern Pacific Railroad“. Sve finansiraju Rothschildi.

1898: Umire Ferdinand de Rothschild.

1901: Jevreji u Palestini ujedinjuju se i šalju delegaciju Edmondu Jamesu de Rothschildu s porukom: „Ako želiš spasiti Yishuv (jevrejsko naselje), makni ruke od njega, i dopusti već jednom da kolonisti imaju mogućnost samostalno ispravljati ono što treba ispraviti.“ Edmond je veoma ljut radi toga, pa odgovara: „Ja sam stvorio Yishuv! Samo ja! Tako da se ni jedan čovek, kolonist i organizacija, nemaju prava mešati u moje planove!“

Bankarska kuća Rothschilda u Frankfurtu „M. A. von Rothschild und Söhne“ se zatvara, jer nema nijednog muškog naslednika da je preuzme.

1902: Rođen Philippe de Rothschild.

1905: Grupa cionističkih Jevreja vođenih od strane Georgi Apollonovicha Gapona (a podržanih od strane Rothschilda) pokušavaju zbaciti ruskog cara na komunističkom skupu, ali ne uspevaju, zato beže u Nemačku, gde dobijaju azil.

Jevrejska enciklopedija (2. deo, str. 497): „Nekako je neobičan nastavak pokušaja stvaranja katoličkog konkurenta Rothschildima u današnje vreme (1905.) koji su zapravo čuvari papinske riznice.“

1906: Rothschildi tvrde da zbog rastuće nestabilnosti regije i rasta konkurencije Rockefellerovog „Standard Oila“ moraju prodati svoju kompaniju „Caspian and Black Sea Petroleum Company“ kompanijama „Royal Dutch-u“ i „Shellu“. To je još jedan primer pokušaja skrivanja njihovog bogatstva. Usput – Rockefelleri su potomci Rothschilda kroz žensku liniju.

1907: Jacob Schiff, šef „Kuhn, Loeb and Co.“, u govoru njujorškoj trgovačkoj komori saopštava: „Ova zemlja će upasti u veliku i najozbiljniju novčanu paniku u istoriji, osim ako ne osnujemo centralnu banku sa adekvatnom kontrolom kreditnih resursa.“ Odjednom se Amerika nalazi u središtu veštački izazvane rotšildske finansijske krize koja uništava, kao i obično, milione života nevinih ljudi, te stvara milijarde Rothschildima.

1909: Jacob Schiff osniva Nacionalni napredak za udruženje obojenih ljudi (NAACP) radi iniciranja crnaca u uništavanje, pljačkanje i druge oblike nereda radi podsticanja razdora između crnaca i belaca. Jevrejski istoričar Howard Sachar piše u svojoj knjizi „Istorija Jevreja u Americi“: „1914. profesor Emeritus Joel Spingarn sa univerziteta Kolumbija postaje predsednik NAACP-a i regrutuje u svoj odbor jevrejske vođe poput Jacoba Schiffa, Jacoba Billikopfa i rabina Stephena Wisea.“ Drugi suosnivači među Aškenazi Jevrejima bili su Julius Rosenthal, Lillian Wald i rabin Emil G. Hirsch. Tek je 1920. godine NAACP dobila crnog predsednika Jamesa Weldona Johnsona.

Maurice de Rothschild ženi Aškenazi Jevrejku Noémie Halphen.

1911: Werner Sombart izjavljuje u svojoj knjizi „Jevreji i moderni kapitalizam“ da je „Doba Rothschilda“ počelo od 1820. godine, i zaključio da je samo jedna moć u Evropi, i to upravo Rothschildi.

1912: U decembru u časopisu „Istina“, George R. Conroy piše o Jacobu Schiffu: „Gospodin Schiff je glava velike privatne bankarske kuće „Kuhn, Loeb, and Co.“, koja predstavlja interese Rothschilda na Atlantiku.“ Opisan je kao finansijski strateg i dugogodišnji finansijski ministar velike personalne moći poznate kao „Standard Oil“. On je bio ruka u rukavici Harrimana, Gouldovih i Rockefellera u svim njihovim železničkim preduzećima i postao je dominantni moćnik u železnici i finansijama Amerike.

1913: 4. marta Woodrow Wilson je odabran za 28. predsednika SAD-a. Kratko nakon inauguracije, posećuje ga Aškenazi Jevrej Samuel Untermyer iz advokatske kompanije „Guggenheim, Untermyer i Marshall“, koja ga pokušava uceniti za 40.000$ radi afere koju je imao kao profesor na univerzitetu „Princeton“ s koleginom ženom. Wilson nema novac, pa mu Untermyer nudi da plati to (umesto njega) ženi s kojom je Wilson imao aferu, u zamenu da mu ovaj obeća imenovanje i preporuku na prvom konkursu za Vrhovni sud. Wilson na to pristaje.

Jacob Schiff osniva „Ligu protiv klevete“ („Anti Defamation League“) u SAD-u s ciljem da ućutka svakog ko prozove globalnu zaveru antisemitskom. Iste godine se uspostavlja poslednja i aktuelna centralna banka Amerike zvane „Federalne rezerve“. Kongresmen Charles Lindbergh izjavljuje na temu prolaska zakona o Federalnim rezervama 23. decembra: „Akt uspostavlja najveći Nadzor na Zemlji. Kada predsednik potpiše zakon, nevidljiva Vlada monetarnog sistema će biti legalizovana… Najveći zločin svih vremena je počinjen ovim bankarskim i valutnim računom.“

Važno je napomenuti da „Federalne rezerve“ nisu niti federalna institucija, niti ima rezerve, nego je privatna kompanija. Konzervativno se pretpostavlja da joj je godišnji prihod preko 150 milijardi, ali nikada nije javno objavila račune.

1914: Počinje 1. svetski rat. Nemački Rothschildi pozajmljuju novac Nemcima, britanski Britancima, a francuski Francuzima. Nadalje, imaju kontrolu nad 3 evropske novinske agencije „Wolff“ u Nemačkoj (osnovane 1849. godine), „Reuters“ u Engleskoj (osnovane 1851. godine), te „Havas“ u Francuskoj (osnovane 1835. godine). Rothschildi koriste „Wolff“ da izmanipulšu želju za ratom kod Nemaca. Otad pa nadalje Rothschildi se retko spominju u medijima, jer ih poseduju.

1916: 4. juna Aškenazi Jevrej Louis Dembitz Brandeis je imenovan u Vrhovni sud, prema dogovoru s Untermyerom 3 godine ranije. Sudija Brandeis je imenovan za predsednika „Izvršnog odbora za cionističke afere“, pozicijom koju je držao od 1914. godine.

Sredina je svetskog rata. Nemačka pobeđuje, jer je finansirana u većoj meri nego Francuska, Italija ili Engleska, pošto Rothschildi nisu hteli podupreti cara u Rusiji, a Rusija je naravno bila na strani Francuske, Italije i Engleske. Tada su se zbili značajni događaji. Naime, Nemačka je, s obzirom da je dobijala rat i da njena teritorija nije ni taknuta, ponudila primirje Britaniji bez zahteva za reparacijom. Rothschildi su bili nestrpljivi u tome da budu sigurni da se to nije desilo, jer su očekivali puno veću zaradu od rata, pa su izvukli drugog asa iz rukava: rotšildski agent Luis Brandeis poslao je cionističku delegaciju da obeća Britancima pomoć Amerikanaca u ratu. Britanci su pristali i zauzvrat dali Rothschildima zemlju u Palestini. Rothschildi su želeli Palestinu, jer su imali velike poslovne interese na Dalekom istoku, a ujedno su priželjkivali i vlastitu državu s vlastitom vojskom koju bi koristili kao agresora protiv svakog ko bi ugrožavao njihove interese. Cionisti iz Londona kontaktirali su kolege iz Amerike i informisali ih o ovom dogovoru. Odjednom su sve veće novine koje su pisale u korist Nemačke preokrenule stranu i počele pisati protiv nje u stilu: „Nemački vojnici ubijaju medicinske sestre iz Crvenog Krsta“, pa „Nemački vojnici režu deci ruke“ i sl., s ciljem da okrenu Amerikance protiv Nemaca. Iste godine je predsednik Woodrow Wilson krenuo u novu kampanju sa sloganom „Ponovo odaberite čoveka koji će čuvati vaše sinove od rata.“ 12. decembra Nemačka i njene strane nude mirovne pregovore za završetak rata.

1917: Kao rezultat nemačke mirovne ponude, ratna mašina Rothschilda kreće u puni pogon u Americi. Wilson širi propagandu prema instrukcijama američkog cionističkog vođe i vrhovnog sudije Louisa Dembitza Brandeisa, kršeći obećanje biračima, pa 6. aprila uvodi Ameriku u prvi svetski rat. Rothschildi traže pismeni ugovor s Britancima kako bi se osigurali da će dobiti palestinsku zemlju. Britanski ministar spoljnih poslova Arthur James Balfour sastavlja pismo poznato kao „Balfourova deklaracija“:

„Odeljenje Spoljnih poslova, 2. novembar 1917.

Dragi Lord Rothschilde,

Sa zadovoljstvom vas obaveštavam u ime Njegovog Veličanstva i Vlade, da je sledeća deklaracija saosećanja s očekivanjima Jevrejskih cionista odobrena od strane kabineta.

Njegovo Veličanstvo i Vlada s radošću gledaju na uspostavu naselja u Palestini, kao nacionalnog doma Jevreja i potrudiće se najbolje što mogu da im osigura to dostignuće, i jasno podrazumeva da ništa neće biti učinjeno da se dovede u pitanje civilna i religijska prava postojećih nejevrejskih zajednica u Palestini, ili prava i politički statut Jevreja u drugim državama. Biću zahvalan ako obznanite ovu deklaraciju Cionističkoj federaciji.

Iskreno Vaš

Arthur James Balfour“

Rotschildi naređuju boljševicima koji kontrolišu smaknuće cara Nikolaja II i čitave njegove porodice u Rusiji, iako je car već abdicirao 2. marta 1917. godine. Razlog tome je uspostava kontrole nad zemljom i osveta caru Aleksandru I, jer je blokirao uspostavu svetske vlade 1815. godine na Bečkom kongresu, te caru Aleksandru II zbog ujedinjenja s predsednikom Abrahamom Lincolnom 1864. Veoma im je važno da poubijaju sve članove ove ruske porodice upravo zbog obećanja Nathana Mayera Rothschilda 1815. godine da se pokaže svetu šta se događa kada se neko suprotstavlja Rothschildima.

Kongresman Oscar Callaway informiše američki Kongres da je J. P. Morgan ispred Rotschilda, i da je preuzeo kontrolu nad američkom medijskom industrijom, pritom govoreći: „U martu 1915. poslovi J. P. Morgana kao što su čelik, brodogradnja, barut i supsidijarne organizacije, okupili su 12 najvažnijih ljudi iz novinskog sveta i zaposlili ih da odaberu najuticajnije novine u SAD-u, dovoljan broj da kontroliše politiku većine dnevnih novina, pritom otkrivši da je potrebno da kupe kontrolu nad 25 najvećih novina, što je sasvim dovoljno da kontrolišu sve politike dnevne štampe, i dogovor je postignut. Politika novina je kupljena, isplata ide mesečno, urednik je podmićen da za svaki broj propisno odabere informacije o pitanjima spremnosti, vojske, finansijskih pravila i drugih stvari nacionalnog i inostranog interesa vitalnih za vlasnike novina.“

1919: Januar, Aškenazi Jevreji Karl Liebknecht i Rosa Luxemburg su ubijeni, jer su pokušali provesti novi komunistički udar finansiran od strane Rotschilda, ovaj put u Berlinu. Počinje „Versajska mirovna konferencija“, da bi se utvrdile reparacije koje Nemačka mora platiti pobednicima 1. Svetskog rata. Delegacija od 117 cionista vođena je Aškenazi Jevrejem Bernardom Baruchom. Karl Liebknecht i Rosa Luxemburg postavljaju pitanje obećanja Palestine za njih. Nemačka tada shvata zašto se Amerika okrenula protiv njih i pod čijim uticajem (Rothschildi). Nemci se, naravno, osećaju izdani od strane Cionista, a to je zbog toga što su u vreme kada su Rothschildi napravili sporazum s Britanijom u vezi Palestine u zamenu da se uvede Amerika u 1. svetski rat, Nemačka je u to vreme bila najprijateljskija država u svetu što se tiče Jevreja, što itekako potvrđuje „Emancipacijski edikt“ iz 1822. godine koji je garantovao Jevrejima u Nemačkoj sva civilna prava koja su ujedno imali i sami Nemci. Takođe, Nemačka je bila jedina zemlja u Evropi koja nije postavila restrikcije u vezi Jevreja, štaviše, davala im je sklonište nakon što su Jevreji bežali iz Rusije nakon prvog komunističkog puča koji je propao 1905. godine. Uprkos tome, Rothschildi su održali svoj deo pogodbe da se prolije krv nekoliko miliona nevinih ljudi, i kao rezultat toga Palestina je potvrđena kao jevrejska domovina, i prenos vlasti nije direktno napravljen, nego je postavljen pod kontrolom Britanije koja je sama po sebi kontrolisana od strane Rothschilda. U to vreme manje od 1% stanovništva u Palestini su bili Jevreji. Zanimljivo je reći da je domaćin „Versajskih mirovnih sporazuma“ bio njihov vlasnik baron Edmond de Rothschild. Versajska mirovna konferencija je takođe iskorišćeni pokušaj Rothschilda da se uspostavi svetska Vlada koja bi završila sve ratove, a koje zapravo sve vreme kreiraju sami Rothschildi. Rezultat je tzv. „Liga naroda“. Na svu sreću, nedovoljno zemalja je prihvatilo ovu ideju koja je nedugo zatim postala prošlost.

29. aprila londonske novine „The Times“ govore o boljševicima u Rusiji: „Jedan od zanimljivijih elemenata boljševičke revolucije je visok udeo neruskih vođa. Od 20-30 komesara ili vođa koji predstavljaju središnjicu boljševičkog pokreta, barem 75% su bili Jevreji.“

Rothschildi su bili jako ljuti na Ruse zbog toga što nisu bili spremni da im dopuste osnivanje centralne banke u državi, pa su zato poslali špijune da započnu revoluciju u korist običnog čoveka, koja je zapravo predstavljala preuzimanje Rusije od strane sotonske elite pod kontrolom Rothschilda. Ovim jevrejskim špijunima (hazarskim Jevrejima) data su ruska imena prema drevnoj zavaravajućoj Aškenazi tradiciji, npr. Trocki je bio deo prve grupe a njegovo originalno ime je bilo Bronstein. Te grupe su poslate širom Rusije da započnu nerede i pobune. Jevrejsko međunarodno izdanje „The Post-a“ 24. januara 1991. potvrđuje da je Vladimir Lenjin zapravo hazarski Jevrej, a pogotovo zato što je primećen zbog izave: „Uspostavljanje centralne banke čini 90% komunizacije naroda.“ Ovi Jevreji, tj. boljševici finansirani od Rothschilda su ušli u istoriju zbog pokolja 60 miliona Hrišćana i nejevreja na kontrolisanoj sovjetskoj teritoriji. Pisac Aleksandar Solženjicin u svojem delu „Arhipelag gulag 2“ potvrđuje da su cionistički Jevreji stvorili, adminstrirali i organizovali sovjetske koncentracione logore u kojima su umrli na desetine miliona Hrišćana i nejevreja. Na 79. stranici njegove knjige ispisana su imena upravnika najveće ubilačke mašine u istoriji sveta: Aron Solts, Yakov Rappoport, Lazar Kogan, Matvei Berman, Genrikh Yagoda i Naftaly Frenkel, svi redom cionistički Jevreji (hazarski Jevreji). Inače, 1970. je Solženjicin dobio Nobelovu nagradu za književnost.

„N. M. Rothschild & Sons“ data je trajna uloga određivanja dnevne cene zlata u svetu. Svaki dan se ažurira u 11 sati ujutru, u kancelariji grada Londona.

1920: Winston Churchil (čija je majka Jenny Jacobson Jerome bila Jevrejka, što znači da je prema Aškenazi zakonu i on sam bio Jevrej), 8. februara za „Illustrated Sunday Herald“ piše: „Još od dana iluminatskog vođe Weishaupta do Karla Marxa, pa sve do Trockog, ova svetska zavera redovno raste. I sad je na kraju ta banda izvanrednih ličnosti iz podzemlja velikih gradova Evrope i Amerike zgrabila ruski narod za kosu i postala nesputani gospodar tog ogromnog carstva.“

1921: Po naredbi Jacoba Schiffa, Aškenazi Jevreji Bernard Baruch i pukovnik Edward Mandell osnivaju „Veće spoljnih poslova“ („Council of Foreign Relations“, ili „CFR“). Schiff je dao tu naredbu pre svoje smrti 1920. godine, jer je znao da se mora uspostaviti organizacija koja će birati političare koji će nastaviti zaveru Rotschilda. „CFR“ je osnovan 30. maja 1919. godine u Parizu u hotelu „Mažestik“. Članstvo „CFR-a“ je na početku brojalo 1000 ljudi u SAD-u. To je uključivalo šefove svih industrijskih carstava u Americi, sve američke inostrane bankare, kao i glavešine svih fondacija oslobođenih poreza, u suštini, sve ljude koji su mogli osigurati kapital potreban za kandidovanje u Kongres, Senat ili predsedništvo. Prvi zadatak „CFR-a“ je bio uspostava kontrole nad medijima. Zadatak je dat Johnu D. Rockefelleru koji je osnovao časopise poput „Life-a“ i „Time-a“. Finansirao je Samuela Newhousea da kupi i osnuje lanac novina širom zemlje, te Eugenea Meyera koji će potkupiti mnoge publikacije poput „Washington Post-a“, „Newsweek-a“ i „The Weekly Magazine-a“. „CFR“ je takođe trebao steći kontrolu nad radiom, televizijom i filmom. Zadatak je bio podeljen inostranim bankarima Kuhn Loebu, Goldman Sachsu, the Warburgsu i Lehmannsu.

1925: Jevrejska enciklopedija piše o postojanju Aškenazi Jevreja koji predstavljaju 90% tzv. svetskog jevrejstva sa zapanjujućim priznanjem da je takozvani neprijatelj Jevreja znan kao Ezav (znan i kao Edoma, vidi Postanak 36:1) sad predstavnik jevrejske rase, jer na 42. str 5. dela piše „Edoma je moderno jevrejstvo“. U osnovi piše da su ovi Aškenazi Jevreji, koji predstavljaju 90% svetske jevrejske populacije, pagani.

1926: „N. M. Rothschild & Sons“ refinansiraju železnicu „Underground Electric Railways Company of London“ koja ima glavni udeo u celokupnom londonskom podzemnom transportnom sistemu.

Mauriceu de Rothschildu se rađa sin Edmond de Rothschild.

1929: Rothschildi uništavaju ekonomiju SAD-a smanjujući snabdevanje novcem.

1930: Osniva se prva svetska banka Rothschilda „Bank for International Settlements (BIS)“ u Baselu (Švajcarska). U istom mestu je 33 godine kasnije održan 1. svetski Cionistički kongres.

1933: 30. januara Adolf Hitler postaje nemački kancelar, i smenjuje Jevreje (od kojih su mnogi bili komunisti) s važnih pozicija u Vladi. Zbog toga, Jevreji u julu organizuju svetsku konferenciju u Amsterdamu u kojoj zahtevaju da ih Hitler vrati na pozicije, što Hitler odbija, a kao rezultat toga Samuel Untermyer (Aškenazi Jevrej koji je ucenjivao predsednika Wilsona i trenutni šef američke delegacije, te predsednik svetske konferencije) se vraća u SAD i drži govor na radiju koji je objavljen u New York Timesu u ponedeljak 7. avgusta: „Jevreji su aristokrati sveta… naša kampanja je… ekonomski bojkot svih nemačkih dobara, pošiljki i usluga… Ono što predlažemo… je nastupanje čistog odbrambenog ekonomskog bojkota koji će izbezumiti Hitlerov režim i dovesti Nemce k pameti uništavanjem njihovog izvoza od koga zavisi njihov opstanak… Svaki od vas Jevrej ili nejevrej… mora odbiti trgovati s bilo kime ko prodaje nemačku robu ili štiti nemačke brodove i brodare.“ S obzirom da je Nemačka uvozila 2/3 hrane, plaćene sredstvima od izvoza, bez samog uvoza bi 2/3 stanovništva gladovalo. Rezultat bojkota je bilo jevrejsko uništavanje trgovina koje su prodavale nemačku robu, uzrokujući kod trgovina prestanak trgovanja nemačkom robom, pa čak rizik za bankrot. Kada su se učinci bojkota počeli osećati u Nemačkoj, Nemci koji do tada nisu pokazivali nasilje prema Jevrejma, počeli su raditi istu stvar sa jevrejskom robom.

Rothschild finansira IBM u proizvodnji bušača kartica za naciste da bi im pomogli u organizovanju i upravljanju pojedinačnom identifikacijom i socijalnim izgonom Jevreja, kao i u oduzimanju imovine i istrebljenju.
16. novembra predsednik Roosevelt priznaje Staljinov cionistički režim u Rusiji, bez konsultacije s američkim Kongresom i uprkos tome što 8000 Ukrajinaca maršira protestujući u Njujorku. Iste godine Roosevelt (takođe sin jevrejske majke, pa samim tim ujedno i Jevrej) naređuje štampanje novih novčanica sa Svevidećim Okom i motom „Novus Ordo Seclorum“ („Novi poredak vekova“).
1934: Formiraju se švajcarski bankarski zakoni i za zaposlene postaje kažnjivo zatvorom povređivanje bankarske tajne. To je sve priprema za izrežirani 2. svetski rat u kojem, kao i obično, Rothschildi finansiraju obe strane.

Umire Edmond de Rothschild.

1936: Samuel Landman (sekretar Svetske cionističke organizacije) osvrće se u svojoj knjizi „Velika Britanija, Jevreji i Palestina“ na rastući antisemitizam u Nemačkoj, i ulazak SAD-a u 1. svetski rat: „Činjenica koja mori nacističke umove jeste ta da je jevrejska pomoć uvela SAD u rat na strani Alijanse, i da je dovela do velikog udela antisemitskih delova u nacističkom programu.“

1938: 7. novembra Herschel Grynszpan ubija Jevreja Ernsta vom Ratha, minornog činovnika nemačke ambasade u Parizu. Od tog trena Nemci postaju nasilni prema Jevrejima u Nemačkoj.

Rothschildska austrijska bankarska kuća u Beču „S. M. von Rothschild und Söhne“ se zatvara zbog nacističke okupacije.

1939: „I.G. Farben“ kao tadašnji vodeći svetski proizvođač hemikalija i glavni nemački proizvođač čelika naglo povećava proizvodnju. Sve ide isključivo za naoružanje Nemačke za predstojeći 2. svetski rat. Kompaniju su kontrolisali Rothschildi, a u njoj su radili Jevreji i defektni ljudi kao robovi u koncentracionom logoru. „I.G. Farben“ je stvorio smrtonosni gas „Ciklon B“ („Zyklon B“) koji je tokom 2. svetskog rata korišćen za likvidiranje Jevreja.

1. septembra počinje 2. svetski rat napadom Nemačke na Poljsku. Navodni razlog je bio taj što su većina nemačkih vođa bila Hrišćani koji su znali da tadašnju sovjetsku Rusiju vode komunisti finansirani od strane Rothschilda, pa su se bojali da će židovski komunisti, kako su postajali sve snažniji, zapravo invadirati i izbrisati sve Hrišćane sa zemlje.

1940: Hansjurgen Koehler piše u svojoj knjizi „Unutar Gestapa“ o Mariji Anni Schicklgruber (Hitlerovoj baki): „Mala sluškinja došla je u Beč i postala lokalna sluškinja u palati Rothschilda. Hitlerov nepoznati deda se verovatno nalazi u ovoj velelepnoj kući.“ To je potvrđeno i knjigom Waltera Langera „Hitlerov um“ u kojoj piše da je Hitlerov otac Alois Hitler bio vanbračni sin Marie Anne Schicklgruber. Maria Anna Schicklgruber je živela u Beču u vreme kada je začela. U to vreme je bila zaposlena kod barona Salomona Mayera Rothschilda. Čim je porodica otkrila trudnoću poslata je kući. Na površini se čini neverovatnim da je Hitler zapravo bio Rothschild, ali opet kad razmislite o koristima koje su Rothschildi imali u ratu (finansijski i politički), to se ne čini tako nemogućim.

1941: Predsednik Roosevelt uvodi Ameriku u 2. svetski rat pritom odbijajući prodati Japanu čelik i/ili naftu. Japan je bio u jeku rata protiv Kine i nije mogao nastaviti rat bez sirovina. Japan je potpuno zavisio o SAD-u u vezi čelika i nafte. Roosevelt je znao da će i radi toga Japan napasti Ameriku, što je i učinjeno u Pearl Harboru.

1942: Prescottu Bushu, ocu budućih američkih predsednika Georgea Herberta Walkera i Georgea W. Busha, zaplenjena je kompanija zbog finansiranja Hitlera, dok su u isto vreme nemački vojnici ubijali američke vojnike, ali takođe i Jevreje. Zanimljivo je da „Anti Defamation League“ nikada nije kritikovala porodicu Bush zbog toga.

1943: 18. februara cionist Izaak Greenbaum, šef „Spasilačkog odbora jevrejske agencije“, obraća se „Cionističkom izvršnom odboru“: „Upitan sam da li vi možete dati novac iz „UJA“ („Ujedinjeni jevrejski apel“) za spas Jevreja, rekao sam ne i opet kažem ne! Jedna krava u Palestini vredi više od svih Jevreja u Poljskoj!“ Ovo nije iznenađenje, jer je cela ideja cionističke podrške ubijanja Jevreja bila prestrašivanje Jevreja i uveravanje da je jedino sigurno mesto za preživele Jevreje zapravo Izrael (dotadašnja Palestina). Na koji drugi način bi inače cionisti uverili Jevreje da napuste predivne evropske gradove i odu u pustinju?“

1944: 6. novembra na Bliskom Istoku u Kairu je ubijen rezident britanskog ministarstva Lord Moyne od strane 2 člana jevrejske terorističke bande „Sten“, vođene budućim izraelskim premijerom Yitzhak Shamirom. On je takođe odgovoran za pokušaj ubistva Harolda MacMichaela, visokog poverenika britanskog mandata u Palestini, iste godine. Interesantno, uspešno omogućava ubistvo predstavnika UN-a na Bliskom istoku grofa Folkea Bernadottea (uprkos tome što je osigurao puštanje 21.000 zarobljenika iz nemačkih koncentracionih logora tokom 2. svetskog rata) smatran anticionistom od strane Yitzhaka Shamira i njegovih terorističkih podanika.

U Bretton Woodsu (New Hampshire) stvorene su dve buduće banke Rothschilda, „Međunarodni monetarni fond“ i „Svetska banka“.

1945: Kraj 2. svetskog rata. Fabrike „I.G. Farben-a“ nikada nisu bile na meti bombardera u Nemačkoj, a na kraju rata šteta je bila samo oko 15%. Tribunali vođeni na kraju rata za istragu nacističkih ratnih zločina cenzurirali su sve materijale zbog zapadne pomoći Hitleru.

Rothschildi su korak bliže svetskoj dominaciji kada se uspostavlja druga „Liga naroda“ zvana „Ujedinjene nacije“.

1946: 22. juna budući premijer Izraela Aškenazi jevrej David Ben-Gurion naređuje drugom budućem premijeru Izraela, takođe Aškenazi Jevreju, Menachemu Beginu, da izvede teroristički napad na „King David Hotel“ u Palestini, da iskuša i izludi Britance. Rezultat je bio 91 poginulih, i to većinom civila, od kojih 28 Britanaca, 17 Jevreja i 5 ostalih, dok je 45 ljudi bilo povređeno. Menachem Begin se ponosno proglasio „ocem modernog terorizma“, i to samo da privuče pažnju, a što je dotada bio najveći pojedinačni teroristički čin. Tek ga je 40 godina kasnije nadmašio teroristički napad na letu „Pan Am-a“ iznad Lokerbija sa 103 mrtvih.

1947: Britanci (koji su pre 2. Svetskog rata odlučili da više neće biti iseljavanja Jevreja u Palestinu da bi zaštitili svoje vojnike od terorističkih napada Palestinaca) daju kontrolu nad Palestinom upravo Ujedinjenim Nacijama. UN deli Palestinu na 2 dela – arapski i cionistički, s Jerusalimom kao internacionalnom zonom za obe religije. To se trebalo desiti 15. maja 1948. Ipak, same UN nisu imale prava deliti i davati arapsku zemlju ikome. Bez obzira što su Jevreji posedovali oko 6% Palestine, rezolucija 181 garantovala je Jevrejima 57% zemlje, ostavljajući Arapima, koji su pre imali 94%, samo 43% teritorije. Odbor „House Select“ koristi informacije prikupljene u špijunskim akcijama ADL-a nad građanima SAD-a protiv neameričkih aktivista. Šefovica pododbora Clare Hoffman odbija navode ADL-a o sumnjivim komunistima kao „rekla-kazala“.

1948: U proleće Rothschildi podmićuju predsednika Harryja S. Trumana (33. predsednika SAD, 1945.-1953.) sa 2 miliona dolara za kampanju priznanja Izraela kao suverene jevrejske države u Palestini, tačnije, da bude cionistička teritorija u vlasništvu Rothschilda. U roku pola sata od priznanja Izraela kao države, američki predsednik Harry Truman deklariše da su SAD prva država koja je to učinila, pa je pritom otkrivena i zastava Izraela. Reč je o plavoj verziji rotšildskog znaka crvenog heksagrama, što razljućuje mnoge Jevreje, jer je to drevni simbol Molocha (demon nevoljne žrtve, kao i naziv kamene sove koja je takođe predmet obožavanja elitnog Bohemian Grovea) i Astarotha (rizničara pakla) iz misterioznih religija. Izvorno značenje heksagrama zapravo simbolizuje planetu Saturn (Sotona je stari sumeransko-vavilonski naziv planete Saturn, jer slovi kao opozicija Suncu, te se koristi u ezoteričnom smislu), što je indukovalo da svako ko je ubijen u ime Izraela je zapravo ubijen u ime Saturna (odnosno, Sotone). Jevreji koji su se pobunili protiv ovakve zastave smatrali su da bi simbol na zastavi trebalo biti Menorah, kao najstariji jevrejski simbol (jevrejski svećnjak), i istakni su da heksagram zapravo i nije njihov simbol, ali obzirom da heksagram koriste Rothschildi cionisti, upravo heksagram završava na rotšildskoj (tj. cionističko-izraelskoj) zastavi. U ranim satima 19. aprila jevrejski teroristi iz bandi „Irgun“ i „Stern“ pod vodstvom budućih izraelskih premijera Menachema Begina i Yitzhaka Shamira, brutalno su masakrirali oko 200 ljudi i dece koji su mirno spavali u arapskoj vili na Deir Yassinu.

Nakon osamostaljenja Izraela u nezavisnu jevrejsku i arapsku zemlju, Izraelci su poslali vojni napad na Arape, te s glasnim zvučnicima na kamionima zapretili su Arapima da ako odmah ne pobegnu da će biti zaklani. Oko 800.000 Arapa, sa svežim sećanjem na prethodni masakr u Deir Yassinu, je pobeglo. Molili su za pomoć u susednim državama, ali su ove odbile jer se nisu mogle nositi s izraelskom vojskom snabdevenom od jevrejskih staljinista iz Rusije. Nakon napada Jevreji su kontrolisali 78% bivše Palestine, u odnosu na prethodnih 57% ilegalno poklonjenih od UN-a. Palestinci, većinom Hrišćani, nisu nikada dobili naknadu za oduzete domove, vlasništvo i poslove tokom ovog ilegalnog jevrejskog napada, zbog čega su završili u izbegličkim straćarama ili šatorima. Pola njih je u begu ostavilo matične listove. Izrael je tada odredio da se samo oni koji mogu dokazati državljanstvo mogu vratiti u Izrael, što je značilo da se 400.000 njih nikada više nije moglo vratiti, i pritom su onde sve izgubili.

Aškenazi Jevrej, David Ben-Gurion, jedan od suosnivača Izraela i prvi premijer, iskreno opisuje u svome dnevniku cionističke ciljeve:

„21. maj, Ahilova peta arapske koalicije je Libanon. Muslimanska većina u ovoj zemlji je veštačka i lako može biti zbačena. Onde treba biti postavljena hrišćanska država s južnom granicom na reci Litani. Potpisali bismo sporazum alijanse s ovom državom. Kada bi slomili snagu Arapske lige i bombardovali Aman, mogli bi obrisati Trans-Jordan, nakon čega bi pala i Sirija. Ako bi se Egipat još uvek usudio ratovati protiv nas, bombardovali bi Port Said, Aleksandriju i Kairo. Zbog toga bi trebalo završiti rat i u ime naših predaka, platili bi Egipat, Asirija i Kaldeja.“

1949: 1. oktobra Mao Tse Tsung proglašava „Narodnu republiku Kinu“ na trgu „Tiananmen“ u Pekingu. Rotschildi ga finansiraju putem komunizma u Rusiji i svojih agenata, tačnije Solomona Adlera (bivšeg rizničara SAD-a) i službenog sovjetskog špijuna Israela Epsteina (sina jevrejskih boljševika zatvorenih od strane ruskog cara zbog pokušaja revolucije), i Franka Coea (vodećeg službenika MMF-a).

1950: Izrael izdaje zakon o povratku, garantujući svakom Jevreju trajni boravak u Izraelu, dok Palestincima koji su onde živeli 1300 godina, to brani. John Davitt, bivši šef „Internacionalnog odeljenja za bezbednost“ („Justice Departmenta“) objavljuje da je izraelska obaveštajna služba druga po aktivnosti nakon sovjetske, a obe su, svakako, pod vođstvom Aškenazi Jevreja.

1951: 1. aprila osnovan je Mossad, koji će terorisati svet od samog svog osnivanja. Njegov moto je verovatno jedan od najgorih među tajnim službama: „Putevima obmane, ti trebaš ratovati!“

1953: „N. M. Rothschild & Sons“ osnivaju britansku korporaciju „Newfoundland Corporation Limited“ da razvije elektranu na Hamiltonovim vodopadima (kasnije Kurkilovim) s 60.000 kvadratnih milja zemlje u Njufaundlendu u Kanadi. To je bio do tada najveći privatni građevinski projekat.

1954: Afera „Lavon“. Izraelski agenti regrutuju Egipćane jevrejskog porekla da bombarduju zapadnjačko orijentisane mete u Egiptu, a onda da dokaze podmetnu Arapima u pokušaju da se uznemire američko-egipatski odnosi. Izraelski ministar odbrane Pinhas Lavon (Aškenazi Jevrej) uklonjen je s te pozicije, mada mnogi smatraju krivim Davida Ben-Guriona. Pronađen je tajni mikrofon koji su podmetnuli Izraelci u koncelariji američkog ambasadora u Tel Avivu.

1955: Edmond de Rothschild osniva „Compagnie Financiere“ sa sedištem u Parizu.

1956: Pronađene su telefonske „bube“ u dva telefona u rezidenciji američkog vojnog atašea u Tel Avivu.

1957: Umire James de Rothschild. Mediji u njihovom vlasništvu pišu da je ostavio veliki iznos novca Izraelu za izgradnju parlamenta „Kneset-a“, pri čemu je u testamentu izjavio da bi „Kneset“ trebalo biti „simbol u očima svih ljudi o trajnosti države Izrael“. Na str. 219 u knjizi „Priče britanske aristokratije“ L. G. Pine (urednik „Burke’s Peerage-a“) piše da su se „Jevreji toliko zbližili s britanskim plemstvom da je teško da pretrpe gubitak koji neće biti zajednički. Toliko su Jevreji bliski s lordovima da bi jedan dah protiv Jevreja u ovoj zemlji bio šteta i po aristokratiju“.

Maurice de Rothschild umire u Parizu.

1962: „de Rothschild Frères“ osnivaju paravan kompaniju „Imétal“ za svoje interese u rudnicima minerala.

Frederic Morton objavljuje knjigu „Rothschildi“ u kojoj piše: „Iako kontrolišu rezultate industrijskih, komercijalnih, rudnih i turističkih korporacija, ni jedna ne nosi ime Rothschild. Zbog privatnih partnerstva porodične kuće nikada ne moraju i nikada ne objavljuju javno ijedan račun ili bilo kakvi izveštaj o finansijskom stanju“. Ovakav stav dokazuje njihovu pravu nameru da eliminišu bilo kakvu konkurenciju i pritom stvore svetski monopol.

1963: 4.juna predsednik J.F. Kennedy (35. predsednik SAD-a, 1961.-1963.) potpisuje „Izvršnu naredbu br. 11110“ koja vraća vladi SAD-a moć nad valutom, bez rotšildskih Federalnih rezervi. Za manje od 6 meseci, Rothschildi 22. novembra ubijaju Kennedya iz istog razloga zbog kojeg su i Abrahama Lincolna 1865., koji je hteo štampati američki novac za Amerikance, nasuprot koristi grabljivoj krvožednoj stranoj eliti. „Izvršnu naredbu br. 11110“ otkazuje predsednik Lyndon Baines Johnson (36. predsednik SAD-a, 1963.-1969.) na Air Force One-u tokom putovanja od Dalasa do Vašingtona, koji sat nakon ubistva Kennedya. Drugi i primarni razlog za ubistvo je taj da je Kennedy javno objavio izraelskom premijeru Davidu Ben-Gurionu da ni pod kojim uslovom neće pristati da Izrael dobije nuklearno naoružanje.

februara 1999. izraelske novine „Ha’aretz“ pišu osvrt na knjigu „Izrael i bomba“ Avnera Cohena: „Ubistvo JFK-a je dovelo do masivnog pritiska američke vlade na Vladu Izraela da prestane razvijati nuklearni program…“ Knjiga je implicirala da je malo verovatno da bi Izrael imao nuklearno oružje da je JFK živ.

Edmond de Rothschild osniva kuću rizičnih ulaganja „La Compagnie Financière Edmond de Rothschild (LCF)“ u Švajcarskoj. To se kasnije razvija u investicionu banku i kompaniju za upravljanje imovinom s mnogo filijala. Takođe, ženi se s Nadine i dobivaju sina Benjamina de Rothschilda.

1965: Izrael ilegalno nabavlja obogaćeni uranijum od „NUMEC-a (Nuclear Materials and Equipment Corporation)“.

1967: Ponašanje cinističkih Jevreja prema Palestincima konačno eskalira kod Arapa u Egiptu, Jordanu i Siriji, zbog čega počinje mobilizacija na izraelskoj granici. Sve tri zemlje su odjednom napadnute od Izraela, i kao rezultat konflikta Egipat ostaje bez Sinaja koji je uključivao i Gazu, a Jordan bez Zapadne obale i reke Jordan. 8. juna Izrael lansira napad vazdušnom flotom i torpedo-čamcima na „USS LIBERTY“ s ciljem da okrive Egipat i da privuku Ameriku na svoju stranu. Setimo se mota Mossada koji kaže: „Putevima obmane, ti trebaš ratovati“. U napadu su poginula 34 američka službenika, a 174 ranjena. Izrael laže kao i obično tvrdeći da su ovaj ratni brod s američkom zastavom zamenili za prastari egipatski nosač konja „El Quseir“ koji je bio izvan službe i 180 stopa kraći. Napad je trajao 75 minuta, a tokom kojeg su uništili zastavu SAD-a koju su vojnici očajnički pokušavali zameniti novom. Nakon napada SAD upozorava ranjenike da ćute o svemu, jer je reč o „državnoj tajni“. Priče uopšte nema u medijima koje kontrolišu Rothschildi, a Izrael se izvlači bez sankcija od podređene im Amerike. Idućeg dana (9. juna 1967.) Izrael ilegalno okupira Golanske visoravni koje dosežu od Sirije. To područje snabdeva Izrael s trećinom sveže vode. 19. marta 1972. izraelski general Matityahu Peled je citiran je u časopisu „Ha’aretz“: „Teza da je Izraelu u junu 1967. pretila opasnost od genocida i da se borio za opstanak je obična izmišljotina nastala nakon rata.“ Druga mučna i zavaravajuća činjenica jeste ta da je barem veran motu Mossada.

Banka „de Rothschild Frères“ je preimenovana u „Banque Rothschild“.

1968: Umire Noémie Halphen, žena Maurice de Rothschilda.

1970: Tokom rada za senatora Henryja „Scoopa“ Jacksona, Aškenazi Jevrej Richard Perle je uhvaćen u davanju poverljivih podataka FBI-a Izraelu, ali uprkos tome, ništa nije preduzeto.

Britanski premijer Edward Heath imenuje lorda Victora Rothschilda šefom policijske jedinice. Inače, tokom njihove vladavine Ujedinjeno Kraljevstvo ulazi u Evropsku Uniju.

1973: Gary Allen u svojoj knjizi „Niko se ne usudi to zvati zaverom“, piše: „Jedan od glavnih razloga istorijskog zamračenja u internacionalnom bankarstvu i političkoj istoriji je taj da su Rothschildi bili Jevreji. Jevrejski članovi zavere koristili su ADL („Ligu protiv klevećenja“) protiv bilo koga ko bi spomenuo Rothschilde ili njihove aliase, kao napad na sve Jevreje. Na taj način su ugašene sve poštene stipendije u internacionalnom bankarstvu, te su postale tabu tema na univerzitetima. Bilo koja samostalna knjiga koja istražuje ovu temu odmah se napada od strane hiljada ADL društava širom zemlje. ADL nikad nije dopustio da se istina ili logika upletu u njihove visoke profesionalne mutne poslove. Zapravo, Jevreji najviše prava imaju da se ljute na Rothschilde jer je njihovo carstvo finansiralo Hitlera.“

George J. Laurer službenik IBM kontrolisanog od strane Rothschilda, pronalazi UPC (Universal Product Code), odnosno barkod koji je danas smešten na svakom proizvodu širom sveta i nosi broj 666. Knjiga Otkrovenja, poglavlje 13 (Otkrovenje 13,17): „I da niko ne može ni kupiti ni prodati, osim ko ima žig, ime zveri ili broj imena njezina.“ Otkrovenje 13,18: „Ovde je mudrost! Ko ima um, neka izračuna broj Zveri, jer broj Zveri je broj čoveka, i broj njen je šest stotina, šezdeset i šest.“ Čitava sotonska težnja rotšildovih ostvarena je pred očima sveta, jer sve prodato i kupljeno je u znaku Zveri (broj 666).

„N. M. Rothschild & Sons“ i „British Newfoundland Corporation“ dovršavaju projekt „Kurkilovih slapova“ u Njufaundlendu (Kanada).

„N. M. Rothschild & Sons“ stvaraju udeo u Upravi ove kompanije (a koja inače trguje po celom svetu), i taj udeo vremenom postaje „Rothschild Private Management Limited“.

Edmond de Rothschild, unuk Jacoba (Jamesa) Mayera Rothschilda, kupuje imanje „Cru Bourgeois“ – dvorac „Clarke“ u Bordou.

1976: Aškenazi Jevrej Harold Rosenthal, pomoćnik Aškenazi Jevreja i senatora Jacoba Javitsa, govori: „Većina Jevreja ne žele priznati, ali naš Bog je Lucifer!“

Aškenazi Jevrej Stephen Bryen (pripadnik osoblja Odbora spoljnih poslova Senata) je prisluškivan tokom izdavanja najpoverljivijih tajni izraelskim vojnim činovnicima. Bryen unajmljuje advokata Nathana Lewina, i slučaj ide na sud, ali je misteriozno odbačen. Kasnije počinje raditi za Richarda Perlea.

1979: Egipatsko-izraelski mirovni sporazum garantovan od strane SAD-a je obećavao 3 milijarde dolara godišnje Izraelu od poreznih obveznika SAD-a (a što je kap u okeanu naspram zarade iz „Federalnih Rezervi“).

Shin Bet (izraelska unutrašnja agencija za bezbednost) pokušava prodreti u glavni konzulat SAD-a u Jerusalimu putem „Medene zamke“ pritom ucenjujući klerskog službenika koji je imao aferu s jerusalimskom devojkom.

Baron i baronica Phillipi de Rothschild ulaze u zajednički posao s Robertom Mondavijem, i počinje konstruisanje piramide u dolini Napa u Kaliforniji, gde je vođa i osnivač „Crkve Sotone“ Aškenazi Jevrej Anton Szandor LaVey imao svoju bazu. Inače, LaVey je rođen kao Howard Stanton Levey.

1980: Počije globalni fenomen privatizacije. Rothschildi su sve vreme iza tih poslova, s ciljem da preuzmu sva dobra sveta.

1981: Francuska vlada nacionalizuje „Banque Rothschild“ i naziva je „Compagnie Européenne de Banque“. Rothschildi sistemski osnivaju novu banku „Rothschild & Cie Banque (RCB)“, koja postaje vodeća francuska investiciona kuća.

1982: Od 16.-18. septembra, budući premijer Izraela i ministar obrane, Aškenazi Jevrej Ariel Sharon orkestrira izraelsku invaziju Libanona, invaziju koja je dala zeleno svetlo za olako ubijanje a u kojoj je masakrirano 1000-2000 muškaraca, žena i dece u Sabri i Shatili.

1985: Eustace Mullins objavljuje „Ko je vlasnik TV mreža?“ u kojoj otkriva da Rothschildi imaju kontrolu nad svim trima glavnim američkim mrežama, a to su: NBC, CBS i ABC.

New York Times izveštava da je FBI svestan barem desetak incidenata u kojima su američki službenici prenosili poverljive informacije Izraelcima pritom citirajući bivšeg pomoćnika direktora FBI-a, Raymonda Wannala. Uprkos tome, „Ministarstvo pravde“ ne procesuira nikoga.

Richard Smyth, vlasnik „Milca“, optužen je za krijumčarenje nuklearnih vremenskih uređaja u Izrael.

„N. M. Rothschild & Sons“ savetuje britansku vladu o privatizaciji „British Gas-a“. Oni su naknadno obavestili britansku vladu o gotovo svim svojim drugim privatizacijama državnih sredstava, uključujući „Britanski čelik“, „Britanski ugalj“, sve britanske regionalne odbore za struju i sve britanske regionalne zajednice voda. Britanski zastupnik koji je bio intenzivno uključen u tim privatizacijama je postao budući ministar finansija, Norman Lamont, a ujedno i bivši bankar Rothschilda.

1986: Mordechai Vanunu, tehničar u Dimoni (izraelskoj nuklearnoj instalaciji) od 1976. – 1985. otkriva da fabrika potajno proizvodi nuklearno oružje. Savest ga je naterala da progovori „London Timesu“ s činjenicama i fotografijama kojima su obavestili svet o nuklearnom programu. Njegovi dokazi su pokazali da Izrael ima zalihu do 200 nuklearnih bojevih glava, bez rasprave ili punomoći od vlastitih državljana. 30. septembra 1986. Vanunu je namamljen iz Londona u Rim, gde je bio otet, drogiran i izručen Izraelu. Nakon tajnog suđenja, osuđen je na 18 godina zatvora zbog „izdaje“ i „špijunaže“, (nešto s čim je Izrael vrlo dobro upoznat), iako on nije dobio nikakvu uplatu, niti je razgovarao sa spopljnim moćnicima. Zadržan je u potpunoj izolaciji 11 godina, a dopušteni su mu samo povremene posete njegove porodice, advokata i sveštenika.

1987: Edmond de Rothschild stvara „World Conservation Bank“ koja je stvorena za vraćanje dugova trećih zemalja sveta, a za uzvrat te države daju zemljišta. To je kreirano tako da Rothschildi mogu steći kontrolu nad Trećim svetom, što predstavlja 30% kopnene površine Zemlje.
24. aprila „Wall Street Journal“ otkriva naslov: „Uloga Izraela u „Iran-kontra“ skandalu neće biti istražena od strane veća.“

1988: „ADL“ pokreće nacionalni konkurs za studente prava da sastave zakone protiv mržnje prema manjinskim grupama. To takmičenje osvojio je čovek po imenu Joseph Ribakoff, čiji rad predlaže da ne samo da mržnjom motivisano nasilje mora biti zabranjeno, nego bilo koje reči koje podstiču sumnje, nesnošljivost, mržnje i moguće nasilje, moraju biti kazneno gonjene. Ova ADL nagrada sugeriše da ne treba samo državnim agencijama pratiti i ograničiti slobodu govora, nego bi takođe trebalo cenzurisati sve filmove koji kritikuju prepoznatljive grupe. Nadalje, čak i ako osoba daje izjavu koju može opravdati, Ribakoff tvrdi da istina ne može biti odbrana na sudu. Na primer, Hrišćani kritikuju homoseksualnost, jer ga Biblija izričito zabranjuje. Jedini dokaz koji će sudu biti potreban kako bi se osigurao u govor mržnje je da je optuženi nešto rekao protiv manjinskih grupa ili članova takve grupe, a da su se ovi osetili emocionalno oštećeni kao posledica takve kritike. Dakle, prema ovim predlozima koje će „ADL“ ugurati u zakone u celom svetu tokom narednih 15 godina, od donetih zakona bi i Isus Hristos bio uhapšen kao mrzitelj. Ovaj zakon je osmišljen kako bi se zaštitila rotšildska zavera od otkrivanja, pa ako bi kritikovali njihove kriminalne delatnosti, bili bi optuženi za antisemitizam.

Umire Philippe de Rothschild.

1989: Mnoge „satelitske države“ u istočnoj Evropi, kroz uticaj „Glasnosti“, postaju otvorene u svojim zahtevima za slobodu od komunističke vlasti u svojim republikama. Mnogo revolucija se dogodilo 1989-te, od kojih je većina uključivala svrgavanje njihovih komunističkih vlasti i zamenu sa republičkom. Dakle, vlast koju su komunisti imali u istočnoj Evropi (tzv. „Gvozdena zavesa“) postaje vrlo slaba. Na kraju, kao rezultat „Perestrojke“ i „Glasnosti“, komunizam propada, i to ne samo u Sovjetskom Savezu, već i u Istočnoj Evropi. U Rusiji, Boris Jeljcin (čija je supruga zapravo kćer Josifa Visarionoviča Staljina iz braka s Rosom Kaganovic) i republikanska Vlada preduzimaju korake za kraj „Partije“ suspenzijom, zabranom i oduzimanjem sve imovine. To simbolizuje pad komunizma u Rusiji, a rezultiralo je i početkom masovnog egzodusa 700.000 Jevreja iz bivšeg Sovjetskog Saveza u Izrael.

24. novembra 1989. u izraelskom listu „Hotam“ objavljen je izveštaj o govoru koji je tada izrekao zamenik izraelskog ministra spoljnih poslova, Aškenazi Jevrej Binyamin Netanyahu, studentima na Univerzitetu „Bar Ilan“: „Izrael je trebalo da iskoristi represiju nad demonstracijama u Kini, kada je svetska pažnja bila usmerena prema toj zemlji, i sprovesti masovna proterivanja Arapa s teritorija.“

Londonski i pariški Rothschild najavljuju pokretanje novog društva „Rothschild GmbH“ u Frankfurtu u Nemačkoj.

1991: Nakon iračke invazije na Kuvajt (2. avgusta 1990.), 16. januara ove godine Sjedinjene Američke Države i Velika Britanija počinju bombardovanje ciljeva u Iraku. Dana 24. februara započela je kampanja koja je trajala 100 sati do 28. februara, kada se dogodio grozan zločin. Ovaj zločin je bio pokolj 150.000 iračkih vojnika s gorivo-vazdušnim bombama. Iračani su bežali prepunim autoputem iz Kuvajta do Basre. Predsednik George Herbert Walker Bush je naredio američkim vojnim vazdušnim i zemaljskim jedinicama da ubiju vojnike koji su se predali. Zakopani su u masovnim neobeleženim grobnicama u pustinji, neki još uvek živi. Nakon toga je američki predsednik Bush (ujedno i marioneta Rothschilda) naredio prekid neprijateljstva. Koji je značaj ovog pokolja i objave predsednika Busha o kraju rata toga dana? Na taj dan je pao „Dan Purim“, dan koji Jevreji slave kao svoju pobedu nad drevnim Vavilonom, sada smeštenim unutar granica Iraka, i dan kada su Jevreji ohrabreni da se krvavo osvete svojim neprijateljima.

Rothschildi tokom ove decenije aktivno učestvuju u razbijanju Jugoslavije i stvaranju malih poslušnih država.

U svom govoru u američkom Senatu, George Bush stariji najavljuje Novi svetski poredak.

Na Bilderberg konferenciji od 6.-9. juna iste godine u Baden-Badenu (Nemačka), David Rockefeller (potomak Rothschilda) je dao sljedeću izjavu: „Zahvalni smo „Washington Post-u“, „New York Times-u“, „Time Magazine-u“ i drugim velikim publikacijama čiji su direktori prisustvovali na našim sastancima i poštovali svoja obećanja o diskreciji za idućih 40 godina. Bilo bi nemoguće razviti naš plan za svet da smo bili izvrgnuti svetlima javnosti tokom tih godina. Ali svet je sada sofisticiraniji i spreman da maršira prema svetskoj vladi. Super nacionalni suverenitet intelektualne elite i svetskih bankara je sigurno poželjniji, nego nacionalni sa auto-utvrđivanjem praktikovan u prošlim stolećima.“

1992: U martu, bivši predsednik odbora „Federalnih rezervi“ Paul A. Volker postaje predsednik evropske bankarske kompanije „J. Rothschild, Wolfensohn & Co“.

Stephen Bryen (koji je uhvaćen kako nudi poverljive dokumente Izraelu 1978.) se nalazi u službi na brodu pro-izraelskog jevrejskog „Instituta za poslove nacionalne bezbednosti“, dok i dalje radi kao plaćeni konsultant za bezbednosne provere na izvozu osetljive američke tehnologije.

„Samson Option“ Seymoura M. Hersha izveštava: „Ilegalna izvidnica je letela od LAKAM-a (tajna izraelska obavještajna jedinica, hebrejski akronim za naučnu alijansu zavoda) do izraelske izvidnice, gde je dobila posebno kodno ime JUMBO, dodano sigurnosnim oznakama koje su već bile na dokumentima.“ Ari Ben-Menashe je podsetio: „Po strogoj naredbi sve označeno sa JUMBO se nije smelo raspravljati sa američkim kolegama.“

Wall Street Journal izveštava da su izraelski agenti navodno pokušali ukrasti Recon Optical Inc top-secret vazdušnu kameru za špijuniranje sistema.

Dana 16. septembra britanska funta pada kada špekulanti na čelu s rotšildovim agentom, Aškenazi Jevrejem Georgeom Sorosom, pozajmljuju funte i prodaju ih za nemačke marke u očekivanju da će vratiti zajam u devalviranoj valuti za džepnu razliku, što rezultira najavom britanskog ministra finansija Normana Lamonta o rastu kamatnih stopa od 5% u jednom danu, a kao rezultat vodi Britaniju u recesiju koja traje dugi niz godina, što uzrokuje propadanje mnogih preduzeća i trgovina nekretninama. Ovo je pravo na šlagvort za Rothschilde, nakon što su privatizovali britansko državno vlasništvo tokom 1980-ih, podižu cenu deonica, a zatim ruše tržišta kako bi ih oni mogli kupiti za peni po funti; upravo kopija onoga što je Nathan Mayer Rothschild učinio britanskoj ekonomiji 180 godina pre, 1812. godine tokom britanskog rata s Napoleonovom Francuskom. Nije preterano reći da je tadašnji ministar finansija Norman Lamont, pre nego što je postao zastupnik, bio trgovački bankar „N. M. Rothschild and Sons“ kojima se pridružio nakon završetka ekonomije na Kembridžu.

1993: Norman Lamont nakon uspešne misije kolapsa britanske ekonomije (radi profita Rothschilda) napušta britansku Vladu i vraća se u „N. M. Rothschild and Sons“ kao direktor.

1995: Bivša naučnica atomske energije dr Kitty Little tvrdi da Rothschildi sada kontrolišu 80% svetskog uranijuma, što im daje monopol nad nuklearnom energijom. Istražnim servisom odbrane cirkuliše dopis upozorenja američkim vojnim izvođačima: „Izrael agresivno sakuplja vojnu i industrijsku tehnologiju SAD-a.“ Izveštaj navodi da Izrael dobija informacije koristeći „etničko ciljanje, finansijsko uveličavanje i prepoznavanje, i iskorišćavanje pojedinih slabosti američkih građana“.

1996: U izveštaju Glavnog ureda SAD-a „Odbrana industrijske bezbednosti – Slabosti u aranžmanima američke bezbednosti sa izvođačima odbrane u vlasništvu stranaca“ utvrđeno je da prema obaveštajnim izvorima „Zemlja A (identifikovana kod obaveštajnih izvora kao Izrael; „Washington Times“, 22. februara 1996.) sprovodi većinu agresivnih špijunskih operacija protiv Sjedinjenih Američkih Država i ostalih američkih saveznika.

30. avgusta „erusalem Post“ je citirao izveštaj „Poverljive vojne informacije i osetljive vojne tehnologije su visoki prioritetni cilj za obaveštajne službe u ovoj zemlji“, koje kaže: „Špijunaža vođena od obaveštajne organizacije odgovorne za prikupljanje naučnih i tehnoloških informacija za Izrael je platila službenika američke vlade za izdavanje američkih poverljivih vojnih obaveštajnih dokumenata.“

Vašingtonski izveštaj o poslovima na Bliskom istoku (Shawn L. Twing, april 1996.) napominje da je to bilo „referisanje na hapšenje Jonathana Pollarda iz 1985., civilnog pomorskog analitičara obaveštajne službe SAD-a, koji je izraelskoj špijunskoj agenciji LAKAM dao oko 800.000 stranica poverljivih američkih obaveštajnih informacija.“

„GAO Izveštaj“ takođe napominje da „je nekoliko građana Izraela uhvaćeno u Sjedinjenim Američkim Državama zbog krađe osetljive tehnologije koja se koristi u proizvodnji cevi topovskih oružja“.

Dokument ureda obaveštajne službe „Naval“ pod nazivom „Svetski izazovi za udarno ratovanje u Navalu“ je izvestio: „Kina je putem Izraela kupila američku tehnologiju u formi Lavi borbenih aviona i eventualno SAM (zemlja-zrak) projektil tehnologija.“

28. februara 1996. „Jane’s Defense Weekly“ je naveo: „Dosad obaveštajna zajednica nije otvoreno potvrdila transfer tehnologije SAD-a (preko Izraela) u Kinu“, dok je 13. marta 1996. „Flight International“ naveo da to „predstavlja dramatičan korak napred za kinesko vojno vazduhoplovstvo“.

U 41. godini života u svojoj hotelskoj sobi u Parizu pronađen je Amschel Rothschild, zadavljen pojasom od ogrtača. Francuski Premijer naređuje francuskoj policiji zatvaranje istrage i Rupert Murdoch (rođen od židovske majke i tako Židov, po Ashkenazi standardima) upućuje svoje urednike vesti i menadžere delom sveta da objave da je reč o srčanom udaru.

Dana 12. maja američki ambasador u Ujedinjenim nacijama i Aškenazi Jevrejka Madeleine Albright gostuje u emisiji „60 minutes“ („60 minuta“), gde biva upitana od strane dopisnika Lesleyja Stahla o godinama ekonomskih sankcija Sjedinjenih Američkih Država protiv Iraka: „Čuli smo da je pola miliona dece umrlo. Mislim, da je to više dece nego je poginulo u Hirošimi. I, znate, je li vredno toga?“, na šta je Albright odgovorila: „Mislim da je to vrlo težak izbor, ali mi mislimo da je cena vredna toga.“ I uprkos tome, njeni komentari ne uzrokuju javne proteste (pitamo se zašto?). Ustvari, holokaust nad pola miliona iračke dece je pozitivno ocenjen od strane Vlade Sjedinjenih Američkih Država, jer manje od osam meseci kasnije predsednik Clinton imenuje Albrightovu kao državnu sekretaricu, čime se jasno govori kakva se politika sprovodi. Dok se pojavljivala pred senatskim odborom koji je razmatrao njeno imenovanje, Albright doslovno moljaka za još malo krvi iračke dece, i pritom kaže: „Mi ćemo insistirati na održavanju teške UN-ove sankcije protiv Iraka, osim ako se režim ne uskladi sa relevantnim rezolucijama Veća bezbednosti UN-a.“

1997: Vojni inženjer mašinstva David A. Tenenbaum (također Aškenazi Jevrej) „nehotice“ daje poverljive vojne informacije o raketnim sistemima i oklopnim vozilima izraelskim zvaničnicima.

20. februara 1997. „Washington Post“ izveštava da je američka obaveštajna služba presrela razgovor dvoje izraelskih zvaničnika koji su razgovarali o mogućnosti dobijanja poverljivog pisma napisanog od strane tadašnjeg državnog sekretara Warrena Christophera palestinskom vođi Yasseru Arafatu. Jedan od Izraelaca, identifikovan samo kao „Dov“, je komentarisao da oni mogu dobiti pismo od „Mega“ (kodno ime za izraelskog top agenta u Sjedinjenim Američkim Državama). Zbog toga se američki ambasador u Izraelu po imenu Martin Indyk privatno požalio izraelskoj Vladi o trapavom nadzoru izraelskih obaveštajaca. Nakon toga izraelski agenti snimaju telefonske seksi razgovore između Monice Lewinsky (Asškenazi Jevrejka i kćer rabina) i tadašnjeg američkog predsednika Billa Clintona. Izveštaj „The Ken Starr-a“ potvrđuje da je Clinton upozorio Lewinsky da se njihovi razgovori snimaju, i završio aferu. Zanimljivo, u isto vreme je FBI-ov lov na „Mega“ opozvan.

29. oktobra umire Edmond de Rothschild u Ženevi. Zanimljivo je da istog dana umire i Anton Szandor LaVey, osnivač „Crkve Sotone“, koji se u svojoj knjizi „Sotona govori“ osvrće na „Protokole sionskih mudraca“ rekavši: „Kad sam prvi put pročitao Protokole sionskih mudraca, moja instinktivna reakcija je bila – Pa što fali tome?! Nije li to način na koji bi svaki Veliki plan trebao funkcionisati? Da li javnost ne zaslužuje – ne, zahteva – upravo takav despotizam?“

Kofi Annan postaje glavni sekretar „Ujedinjenih nacija“. Supruga mu je Nane Lagergren Rothschild, a koju je oženio 1984.

1998: „Evropska centralna banka“ je osnovana u Frankfurtu, gradu iz kojeg potiču Rothschildi (bivši Baueri, i ko zna koji).

2000: George W. Bush je izabran (barem su tako rekli) za predsednika Sjedinjenih Američkih Država. Bush i njegova porodica tvrde da su potomci „Doma Plantagenet“ koji potiče iz kraljevske kuće Jude.

2001: 5. septembra, manje od nedelje dana pre 9/11 napada, tzv. glavni otmičar Mohamed Atta i nekoliko drugih otmičara napravili su još uvek nerazašnjenu posetu kasino brodu jednog pro-izraelskog lobiste, Aškenazi Jevreja Jacka Abramoffa. Nije preduzeta ni jedna istraga da bi se utvrdilo šta su tamo radili. Otkriveno je da su provaljene linije američkih agenata za lekove. Sumnja pada na dva preduzeća, „AMDOCS“ i „Comverse Infosys“, oba u vlasništvu Izraelaca. „AMDOCS“ generiše naplatu podataka za većinu američkih telefonskih kompanija, i mogu pružiti detaljne listinge i transkripte bilo čijih razgovora, dok „Comverse Infosys“ izrađuje opremu za prisluškivanje koja se koristi za sprovođenje „Zakona o prisluškivanju svih američkih telefonskih poziva“. Sumnja pada na „Comverse Infosys“, čiju polovinu istraživanja i razvoja finansira upravo izraelska Vlada, te su ugradili pozadinski sistem koji iskorišćava Izrael da ometa američke napore u borbi protiv droge i samim time olakšava puteve do krijumčara droge.

Nedelju dana pre napada na „WTC“, kompanija „Zim Shipping Company“ se seli iz „WTC-a“, pritom ukidajući najam i oštetivši kompaniju za 50.000 dolara. Nikad nije objavljen razlog, ali pola kompanije „Zim Shipping Company“ je u vlasništvu Izraela (odnosno, Rothschilda).

11. septembra Izrael (odnosno Rothschildi) orkestrira napad na „World Trade Center“ sa saučesništvom Britanije i Amerike (fikus države u vlasništvu Rothschilda), a pod zapovedništvom Rothschilda kao izgovor za uklanjanje slobode ljudi širom sveta u zamenu za bezbednost, baš kao što se dogodilo s vatrom u Reichstagu u Nemačkoj pred početak 2. svetskog rata, gde su lagali građane kako bi se odrekli slobode za bezbednost. Rothschildi će kroz Ameriku i Veliku Britaniju takođe koristiti napade da steknu kontrolu nad nekoliko zemalja u svetu koje nisu dozvoljavale rothšildima uspostavu centralnih banaka, i tako za manje od jedan mesec nakon tih napada snage SAD-a napadaju Avganistan, jednu od samo sedam zemalja u svetu koje nemaju centralnu banku kontrolisanu od Rothschilda. Uhapšeno je pet Izraelaca, jer su plesali dok je „WTC“ padao. Navodni radnici u kompaniji za selidbu „Urban Moving Systems“ su uhapšeni s više pasoša i hrpom gotovine. Za dvoje se kasnije ispostavilo da su iz „Mossada“. Prema iskazima svedoka čini se da su viđeni u „Liberty park-u“ tokom prvog napada, sugerišući da su znali šta sledi. Ispitani su a onda poslati u Izrael. Vlasnik kompanije za selidbu korišćenu kao paravan za Mosadove agente napušta posao i beži u Izrael. Vlada SAD-a pečati sve dokaze vezane uz povezanost Izraelaca s 9/11. Četvrta strana izveštava o tome putem Carla Camerona na „Fox News-u“. Pritisak jevrejskih grupa (pogotovo „AIPAC-a“) prisiljava „Fox News“ da makne priču s interneta. Dva sata pre napada 9/11, izraelska kompanija „Odigo“ sa kancelarijama udaljenima nekoliko blokova od „Blizanaca“ prima upozorenje putem interneta. Upravnik kancelarija u Njujorku šalje FBI-u „IP adresu“ pošiljaoca, ali FBI ne reaguje. Za to vreme FBI istražuje pet izraelskih kompanija za selidbu kao potencijalni paravan izraelskih obaveštajnih službi. Otkriveno je da je pre napada trgovano sa obveznicama „American Airlines“ i „United Airlines“ vrednim milionima američkih dolara. Istraga FBI-a dolazi na trag najveće strane špijunaže unutar SAD-a. FBI pokušava uloviti trgovce tim deonicama, ali bezuspešno. To je zato jer bi to direktno dovelo do Izraela, države koja stoji iza 9/11 napada, odnosno, samih Rothschilda.

Zanimljivo je napomenuti da 30. decembra 2000. godine Lord Evelyn Rothschild (drugi najbogatiji čovek na svetu, odmah iza Jacoba Rothschilda) se oženio u Londonu s imućnom cionistkinjom po imenu Lynn Forrester. Par je avionom otišao u Vašington i proveo svoj medeni mesec u „Beloj kući“. Samo nekoliko meseci pre 9/11 preselili su se u Njujork, i smestili na 18. spratu luksuzne palate „Riverhouse“ (takođe u njihovom privatnom vlasništvu), gde su dve privatne terase doslovno nudile prve redove za dogovoreni šou zvan „11. septembar“.

Nakon napada, više pisama s antraksom je poslato različitim političarima i direktorima medija, pa kao i za 9/11 napad, okrivljena je odmah „Al-Quaeda“, sve dok nije otkriveno da antraks zapravo potiče iz vojnih laboratorija SAD-a, jer je reč o posebnoj vrsti namenjenoj za ratovanje. FBI otkriva da je glavni krivac Aškenazi jevrej dr Philip Zack, koji je nekoliko puta prijavljivan zbog uvredljivih izjava o Arapima. Snimljen je na nadzornoj kameri kako ulazi u skladište „Fort Detrick“ u kojem se čuvao antraks, a gde je i on sam bio zaposlen. Od te tačke mediji i FBI prestaju izveštavati o tome.

Jevrejski direktor Lige odbrane od 1985. Aškenazi Jevrej, Irv Rubin, optužen je za podmetanje bombe u džamiju i kancelariju arapsko-američkog kongresmena. Umire pre dovođenja na suđenje od pokušaja samoubistva rezanjem grkljana.

3. oktobra izraelski premijer Ariel Sharon govori Aškenazi jevreju Shimonu Peresu kako je obavešteno na „Kol Yisrael“ radiju: „Svaki put kad nešto učinimo, vi mi kažete Amerika će učiniti ovo i ono… Reći ću vam nešto jasno, nemojte brinuti o američkom pritisku na Izrael. Mi Jevreji, kontrolišemo Ameriku, i Amerikanci to znaju.“

2002: Ponono štampano treće međunarodno neskraćeno izdanje rečnika „Webster’s“ koje daje novu definiciju antisemitizma (definicija koja nije menjana od 1956):

„Anti-semitizam:

(1) neprijateljstvo prema Jevrejima kao religijskoj i rasnoj manjini, često propraćeno socijalnom, ekonomskom i političkom diskriminacijom
(2) suprotnost cionizmu
(3) simpatiziranje protivnika Izraela“

Definicije 2 i 3 su dodate 2002., neposredno pre nego što je SAD odlučio napasti Irak pod naredbom Izraela (države Rothschilda). Iste godine je ratni zločinac i premijer Izraela Ariel Sharon naredio masakr u izbegličkom kampu „Jenin“ na Zapadnoj obali.

„DEA“ (Američka bezbednosna agencija) istražuje prijavu da izraelski špijuni koji glume studente umetnosti pokušavaju ući u kancelarije Vlade SAD-a. Policija blizu aerodroma „Naval“ na ostrvu Vidbeu u južnom delu države Vašington zaustavlja sumnjivi kamion i zadržava dva Izraelca. Jedan od njih je bio ilegalac. Zaustavljeni su zbog prebrze vožnje unajmljenog kamiona „Ryder“ za koji su tvrdili da je „za selidbu nameštaja“. Idućeg dana policija otkriva tragove „TNT-a“ i „RDH-a“ (vojnog plastičnog eksploziva) unutar putničke kabine i na upravljaču vozila. „FBI“ tada objavljuje da su testovi bili lažno pozitivni zbog cigaretnog dima. Stručnjaci tvrde da je to smešno. Alibi im daje jedna žena, slučaj se zatvara i Izraelci su predani „INS-u“ da ih pošalje u Izrael. Nedelju dana kasnije ta žena misteriozno nestaje.

2003: 13. marta SAD napada Irak na dan jevrejskog praznika „Purim“ (dan kada Jevreji slave pobedu nad drevnim Vavilonom koji je, interesantno, smešten unutar granica Iraka.) Značajno je i to da je i prethodna invazija SAD-a na Irak izvršena pod rukovodstvom Georga Herberta Walkera Busha (otac) s posledicom od 150.000 mrtvih Iračana. „Purim“ je takođe dan kada su Jevreji dobili hrabrost za krvavu osvetu nad neprijateljem. Današnji Irak (a nekadašnji Vavilon) je dosad bila jedna od 6 poslednjih država u svetu koji nemaju centralnu banku kontrolisanu od strane Rothschilda. Suština rata je krađa vodenih izvora za Izrael, a vodi se krvlju američke vojske koju kontrolišu Rothschildi. Izrael se oduvek borio za vodu, i 36 godina pre je oteo „Golanske visoravni“ Siriji sa trećinom sveže vode. Ekstrakcija vode u Izraelu je premašila 25 bilijardi metara u poslednjih 25 godina, što znači da im je voda daleko vrednija od zaliha nafte, koje su druge po veličini u svetu.

Malezijski premijer Mahathir Mohamed govori: „Jevreji vladaju svetom putem opunomoćenika. Teraju druge da se bore i umiru za njih.“

Šef policije iz Kloudkrofta zaustavlja kamion u školskoj zoni. Vozači su Izraelci s isteklim pasošima. Tvrde da rade selidbu, i da je u kamionu otpadni nameštaj i kutije. Predani su imigracijskoj službi, a sadržaj kutija nije objavljen javnosti.

Izrael zapošljava ubilačke timove u drugim zemljama i SAD-u. Vlada SAD-a i ne reaguje, a kamoli da protestuje.

2004: Dve godina istrage nad „AIPAC-om“ (najveća grupa političkih lobista u SAD-u s više od 65.000 članova kojima je jedina svrha da iskoriste SAD u svrhe Izraela) o mogućoj špijunskoj ulozi Aškenazi Jevreja Larryja Franklina, srednjeg analitičara u Pentagonu kojega FBI posmatra zbog davanja poverljivih informacija „AIPAC-ovim“ službenicima za koje se sumnja da su izraelski špijuni. „AIPAC“ unajmljuje advokata Nathana Lewina za odbranu, a koji je inače branio i špijuna Stephena Bryena 1978. godine. Larry Franklin je u Pentagonu radio na „Specijalnim planovima“ koje je vodio Richard Perle (1970. je uhvaćen radi davanja poverljivih podataka Izraelu) koji je u to vreme insistirao da SAD napadne i osvoji Irak, jer navodno vrvi nuklearnim oružjem, a čega do kraja nije ni bilo, pa George Tenet optužuje Perlea za „loše obaveštavanje“. Ali zna se da su „Specijalni planovi“ koordinisali sa sličnom grupom, i to u Izraelu u kancelariji Ariela Sharona. S najmanje dvojicom izraelskih špijuna od kojih su laži o Iraku potekle, očigledno je da je i narod SAD-a žrtva smrtonosne rotšildske prevare koja je prouzrokovala prolivanje njihove krvi i novca u svrhe izraelske opresije i sveopšte kontrole Rothschilda.

28. avgusta cure informacije o istrazi nad „AIPAC-om“ u medije, što je dalo prednost drugim špijunima koji su radili u Frenklinu. Šteta počinjena FBI-u je kulminirala kad je glavni advokat SAD-a John Ashcroft naredio FBI-u da zaustavi sva hapšenja. Kao i slučaj Stephena Bryena s lovom na „Mega“, i ovaj poslednji špijunski skandal je odbačen zbog tajni službenika i nije uzrokovao ništa osim malo javnog negodovanja.

Nakon potere u kojoj vozač kamiona baca bocu s nepoznatom tečnošću, policija zaustavlja kamion blizu fabrike servisa za nuklearno gorivo u Tenesiju. Radilo se o Izraelcu s lažnim podacima. FBI odbija istražiti dalje slučaj i Izraelac je pušten.

Dva Izraelca pokušavaju ući u podmorničku bazu u Navalu (Kingsbej), dom osam tridentskih podmorničara. Kamion je pozitivan na eksploziv.

Nacionalni direktor „ADL-a“ Abraham H. Foxman objavljuje knjigu „Nikad više? Pretnja novog antisemitizma“ u kojoj piše kako „Novi zavet“ laže da su fariseji odgovorni za Isusovu smrt, i da je ta laž odgovorna za antisemitizam tokom milenijuma i da je „Novi zavet“ zapravo govor mržnje koji treba biti cenzurisan i zabranjen.

2005: Kao deo svoje druge inauguracije, 20. januara predsednik Bush daje izjavu pod nazivom „Kad su naši Osnivači objavili Novi poredak vekova“, a što u stvarnosti i nije tačno, jer „Osnivači“ („Founding Fathers“) nikada nisu deklarisali „Novi poredak vekova“ (izraz poznatiji kao „Novi svetski poredak“). To je zapravo učinio predsednik Roosevelt 1933. godine kada je dao da se štampa američki dolar s latinskim natpisom „Novus Ordo Seclorum“, što znači upravo to, „Novi poredak vekova“ (odnosno, „Novi svetski poredak“).

7. jula bombardovana je londonska podzemna železnica. Izraelski premijer Binyamin Netanyahu je u Londonu ujutro na sam dan napada pohađao ekonomsku konferenciju u hotelu iznad podzemne stanice gde je jedna bomba eksplodirala, ali ostaje u kancelariji nakon što ga izraelski obaveštajci informišu da su napadi očekivani.

Profesor fizike E. Jones sa univerziteta „Brigham Young“ objavljuje članak u kojem dokazuje da je način na koji je srušen „WTC“ mogao biti postignut samo eksplozivom, ali ne dobija pokriće od mejnstrim medija za svoje naučne i proverene tvrdnje.

2006: „The Edmond De Rothschild“ banka iz evropske porodice banaka Edmonda De Rothschilda u Francuskoj postaje prva strana banka koja je dobila dopuštanje od „Kineske bankarske regulativne komisije“, i ulazi na finansijsko tržište Kine.

2012: Tridesetog maja 2012. pojavila se informacija o sporazumu u skladu sa kojim je kompanija “Rothshild Investment Trust – Capital Partners” (“RIT-CP”), koja pripada Rotšildima, kupila veliki paket akcija kompanije “Rockefeller Financial services” (“RFS”), koja upravlja porodičnim biznisom Rokfelera i drugih najbogatijih porodica u SAD.

“Kissinger i članovi, Inc.”

Henry Kissinger, dobitnik Nobelove nagrade za mir, stajao je iza glavnih spoljnopolitičkih odluka američkih predsednika umešanih u ratne sukobe od Vijetnama i Laosa do Bosne i Iraka (dva puta).

Ako poželimo da ljudsku civilizaciju podredimo nekim drugim, „višim“ potrebama, onda ćemo joj prvo oduzeti moć slobodne misli. Udaljiti je od njene prave prirode. Odsečićemo krila duhovnoj i mentalnoj slobodi. I ljude fokusirati na sporedne ciljeve (npr. borba za finansijsko preživljavanje, pripadnost religijama itd).
Proces manipulacije sa lažnom slikom sveta. U nekom trenutku sam bukvalno počeo sumnjati u svaki komadić znanja koji su nam usadili kroz proces obrazovanja i medijskog bombardovanja.
Kad vlastitim naporom potvrdimo šta je istina, tek onda postajemo slobodni.
Istorijski događaji se ne odvijaju stihijski, kao što mnogo ljudi misli. „Kao splet trenutnih okolnosti“. Zabluda!
Oni se ne odvijaju ni zakonito. Svetski i lokalni ratovi, ekonomske krize. „Ciklusi“? Nova zabluda!
Božanske prste u svemu ovome ne možemo dokazati pa ih nećemo ni razmatrati.
Ali je istina da tri gornja pogleda na svet dominiraju u tumačenjima svega onog što nam se događa.

U nastavku pokušaću da dokažem da je sve ono što nam se događa na ovoj Planeti poslednjih nekoliko hiljada godina uglavnom usmeravano i pokretano iz elitnih centara.

Rat u Bosni je dobar primer, jer svako od nas misli da zna šta se dešavalo. Nećemo govoriti o lokalnim vođama… već o spoljnom inžinjeringu koji je taj rat vodio u željenom smeru. Vreme će pokazati da li su ključne operativne uloge imale sledeće organizacije:

U predvečerje sukoba u bivšoj Jugoslaviji zemlje Evropske Unije su postavile svog prvog „mirovnog pregovarača“. Sećamo se, bio je to lord Carrington. Carrington je bio lider Bilderberg Grupe, predsednik RIIA i jedan od članova Komiteta 300. Ujedno je i jedan od osnivača Kissinger Associates. Kad njegovo posredovanje navodno nije dalo rezultate (a u stvari on je odigrao očekivanu ulogu) zamenjen je sa dvojcem: lord David Owen i Cyrus Vance. Zatim slede Šveđanin Carl Bildt i Norvežanin Thorvald Stoltenberg. U dva navrata se ubacivao nezavisni pregovarač Jimmy Carter (svojevremeno predsednik Trilateralne komisije, član američkog Saveta za spoljne poslove). Kada je četvrt miliona ljudi pobijeno, „napokon“ dolazi ekipa sa Richard Holbrookeom, mirovnim pregovaračem tadašnjeg predsednika Bill Clinton-a. Dnevno su bili umešani ministri Warren Christopher i William Perry. Stvara se globalna NATO armija i zapovenik multinacionalne armije od 60.000 vojnika je admiral Leighton Smith. Carl Bildt kontroliše civilni deo operacija. Uticajni američki ambasador u Beogradu bio je Warren Zimmerman, a finansijer George Soros imao je i ima niz neprofitnih fondacija širom jugoistočne Evrope. Svi su oni sledili uputstva Davida Rockefellera i Henry Kissingera, moćnih lidera Bilderberg Grupe, Trilateralne Komisije, britanskog i američkog Instituta za spoljne odnose. To su ljudi koji menjaju svet i odlučuju o ishodima tih promena. Kissingera se sećamo iz Nixonove i Fordove administracije, kao planera rata u Vijetnamu i (koje li ironije) laureata Nobelove nagrade za mir 1973. godine. Od sedamdesetih, on je stajao iza glavnih političkih odluka svih američkih predsednika a njihova pripadnost različitim strankama u Kongresu SAD je bila bez značaja.

Kada je George Bush stariji postao predsednik 1988. godine postavio je dvojicu bliskih Kisindžerovih saradnika u svoj kabinet: Brent Scowcroft je vodio Washingtonski ofis Kissinger Associates i postao je šef moćnog Nacionalnog Saveta za sigurnost (NSC). Predsednik Kissinger & Associates, Lawrence Eagleburger je bio pomoćnik ministra spoljnih poslova zadužen za Balkan i Evropu. Prema navodima jednog visokog službenika Bušove administracije, koji je kasnije dao ostavku na dužnost, sudbina Jugoslavije se rešavala ovako: 1992. godina, rat na Balkanu je uveliko započeo, u Ovalnom ofisu Bele kuće sede Bush i Kissinger. Henry Kissinger diktira redosled događaja koji treba da se odigraju, a Bush potvrdno klima glavom. Naravno, zvanično Kissinger nije bio član američke vlade, niti je imao bilo kakvu funkciju u njoj. Ali iza iza scene, po dogovoru moćnika Kissinger & Associates je vodio inžinjering najnovijih balkanskih ratova.

Ko vlada čovečanstvom?

Zanimljivo je pratiti ankete kojima gledaoce svakodnevno zapljuskuju TV stanice u svetu. U njima se stvara privid da narod daje svoje mišljenje o životnim pitanjima i da ih političari navodno slušaju. Naravno da se sve zna mesecima i godinama unapred, šta će se zaista i kako će se sprovesti, a ankete su slatka oblanda laži. Isplanirane odluke se donose bez obzira šta većina misli i šta ankete govore. Gašenje kritičkog mišljenja stanovništva je utrlo put prema društvu u kome se ne postavljaju pitanja, već se prihvataju „istine“ koje se serviraju iz medija i prilagođenih udžbenika istorije, fizike, biologije. Deci se daju putem TV daju „lekovi“ za smirenje da ne bi bili hiperaktivni, a prava droga je dostupna u svakoj, čak osnovnoj školi, nasilje je prihvaćeno kao neminovnost, istorijsko ruglo „muzike“ – crnački rep je danas vodeći trend među mladima. Sprovode se „vakcinacije protiv nepoznatih i opasnih bolesti” itd. I niko ne zna šta zapravo sadrže vakcine kojima besplatno siromašne i zemlje u razvoju, pa čak i ostale, snabdevaju moćne međunarodne nevladine i humanitarne organizacije: “nepoznat lek protiv nepoznate bolesti ili nešto drugo?

Da li se ove stvari dešavaju slučajno, ili je nekom u interesu da stvara priglupe mase, kojima je lako manipulisati? Odbijanje Kine, Rusije i nekih drugih zemalja da svoje stanovništvo vakciniše tim vakcinama mora imati svoju logičnu pozadinu, a ona se može naslutiti. Već pomenuti nezavisni istraživač političkih manipulacija nad čovečanstvom, Dejvid Ajk u svojoj knjizi „I istina će nas osloboditi“ predstavlja podelu moći na zemlji: Na dnu šeme je ČOVEČANSTVO, slede MEDIJI, UJEDINJENE NACIJE, EVROPSKA UNIJA, EKONOMSKE UNIJE I TRGOVINSKI BLOKOVI, BILDERBERG GRUPA, BRITANSKI KRALJEVSKI INSTITUT ZA SPOLJNE POSLOVE, AMERIČKI SAVET ZA SPOLJNE POSLOVE, TRILATERALNA KOMISIJA, OKRUGLI STO zatim ide crta koja predstavlja odvajanje od javnosti, pa slede MASONI, VITEZOVI MALTE, SKULL & BONES ponovo linija koja odvaja vrh i “Nedodirljive” tj. “Globalnu elitu” KOMITET 300, CRNO PLEMSTVO, ILUMINATI (PROSVETLJENI MASONI).

Razmislimo o ovoj podeli, koja je prva reakcija? Neverica, odmahivanje rukom, neprihvatanje… Logično, jer se ne „uklapa u već formiranu sliku sveta“. Sliku koju su nam „oformili“ oni koji imaju stvarnu moć na planeti. A ako neko kao Dejvid Ajk i pokuša da ih razotkrije u očima većine sve ovo će izgledati toliko fantastično, da će se malo ko nad time zamisliti a kamoli poverovati . Takve “istine” o uređenju sveta su toliko neverovatne, da ih treba odbaciti, nameće se zaključak! Iluzija o sadašnjem “spontanom i prirodnom” globalnom uređenju planetarne vlasti je toliko jaka i učvršćivana stotinama, čak hiljadu godina, i „sigurnije“ je za pojedince, narode i čovečanstvo ne odvajati se od nje i ponašati se da sve funkcioniše kako treba u interesu ljudske rase! Ipak mi se suprostavljamo takvom načinu razmišljanja i pokazaćemo da je „globalni sistem upravljanja“ zaista oličen kako je predstavljeno u gornjoj podeli. Dejvid Ajk dalje kaže:

„Ovo će možda izgledati nerealno većini ljudi, ali ja od vas tražim da razmislite. Svi ćemo se složiti da je nešto vrlo pogrešno sa ovom planetom. Građanski ratovi, bolesti, etnička čišćenja, religijski ratovi, kršenje ljudskih prava… i lista ide dalje. Da li su ovi događaji međusobno nepovezani, ili možda imaju neki zajednički izvor, razlog i cilj? Konstantno nas “hrane” propagandom, lošim vestima o svetskim katastrofama, mišljenjima, sumornim prognozama, lažima … Većina ovih laži dolazi kroz medije čiji su vlasnici nekolicina ljudi sa vrha pomenute podele. Sve se podređuje ciljevima tih grupa na vrhu, a postoje hiljade i hiljade nedorečenih tajni..“

Prokomentarišimo ukratko podelu “piramide moći”:

Čovečanstvo

Šest milijardi ljudi je ogromna energetska masa: mentalna, duhovna, materijalna. Svako od nas je u suštini samo energetska lopta kojoj treba energetski podsticaj – „hrana“, da bi se održala i razvijala. Većina ljudi osnovne energetske potrebe zadovoljava hranom i pićem, zatim iskustvima različitog pozitivnog ili negativnog naboja: ljubavlju, moći, dominacijom nad drugima, seksom, itd. U suštini još svetom dominira “pozitivna energija”. Međutim, oni sa vrha piramide smišljeno i usmereno planiraju i akumuliraju negativno nabijenu energiju za svoje planove i vlastiti opstanak. Sedam hiljada godina je navodno stara ova naša poslednja u nizu zemaljska civilizacija. Dosadašnja istorija je tipičan primer manipulisanja masom ljudi (energetskih lopti), a da toga nismo svesni.

Dve ideologije koje su dovele čovečanstvo do ivice istrebljenja samo su odraz u ogledalu samih sebe, pokazujući klasičan oblik paralelnih inverzija koje maskiraju njihovu pravu prirodu. Zato hrišćanski vernici i ne znajući to, hiljadama godina u svojoj najveličanstvenijoj molitvi OČE NAŠ ponavalju – između ostalog – i „Praštaj nam dugove naše..“ kao i „I ne uvedi nas u iskušenje„. Ili drugim rečima:

Lucifer donosi samosvesno razmišljanje čoveku, i čineći to, razdvaja ga od njegovog prirodnog duhovnog nasleda. Ta greška ljudskog „ja“, njegov naročiti pad, na značenje u mitu o raju: onda kad se ljudska duša spustila iz krila božanslva, i prvi put ušla u zemaljsko telo, postala je čovekova viša duša „ja“. Čovek ne može pasti samo usled mogućnosti greške eteričkog i astralnog lela, nego postoji neka osnovna mogućnost greške, koja nastaje time, što je čovek uopšte došao do samostalnosti. Čovek je morao proći kroz samoljublje i egoizam, da bi se postepeno svesno popeo do slobode i samostalnosti. On se spustio kao duša koja je bila član božanstva. Samoljublje je ušlo u ljudsko telo i usled toga je čovek postao neko samoljubivo, egoistično biće, „ja“ sledi sve nagone i sklonosti tela. Na lalinskom, malum znači „zlo“ ali znači i „jabuka„. Seti se mita o Raju. Reč zlo se nikad u tajnoj nauci ne upotrebljava ni za šta drugo, osim za neku pogrešku ljudskog „ja“. Na ovoj tački čovekovog razvoja, ahrimanske moći su ga ubedile da postoji samo jedna realnost – realnost čulnog sveta preko koga se celi univerzum može objasniti u naučnim terminima. „No izbavi nas od Zloga“ – kaže molitva.
Dvoroga zver (Ahriman) je opisana kao vrsta hladne demonske mašine, oblik koji krši i mrvi sva stvorenja svojim kandžama i zubima

Ovo je bitno razumeti jer dobar deo današnjih izopačenja se time može objasniti. Ahrimanske snage danas dominiraju svetom, jer ih je prihvatila zapadna civilizacija od sredine ovog veka, ili možda nešto ranije. Kako je Hitler priglio Luciferova sveštenike, tako je Čerčil prihvatio Ahrimanove. A on je gospodar fizičkog sveta, – duh moderne tehnologije. On radi u hladnoj, bezdušnoj, mašinskoj intelektualnoj klimi našeg bezličnog mehanizovanog doba. Takođe je Ahriman taj koji upravlja svešću bez emocija naučnog materijalizma. Nijedna osoba zdravog razuma ne bi poželela da vrati unazad tokove industrijskog progresa, ali bi trebalo da naučimo da koristimo ovu ahrimariski inspirisanu tehnologiju da ne bismo postali njeni robovi. Otkrovenje Jovanovo jasno pokazuje da će ahrimanske sile hipnotisati čovečanstvo da prihvati pojavni svet kao celokupni svet, kao što Kastaneda kaže da smo zatvoreni u mehuru percepcije. Pod takvom iluzijom ljudska svest može biti oslabljena vodeći u stanje moralne degeneracije u kome je ljudski život toliko nisko vrednovan da sam čovek može biti lako podređen ideologiji koja nad njim vlada. U tom miljeu ideologije, bilo leve ili desne orijentacije, razvijaće se sve dok država ima potpunu kontrolu ne samo nad pojedincem već i nad načinom na koji on misli. Tu možda i leži – barem deo objašnjenja kako ljudi relativno lako prihvataju razna razarajuće ideologije kao način svoga života. Kako relativno mirno žive u krajnje nehumanim uslovima raznih diktatura – bilo da dolaze iz krajnje levih ili desnih političkih snaga. Ovo amoralno stanje, čovečanstvo čini krajnje ranjivim za luciferske sile koje gledaju na današnju civilizaciju kao na svoj plen. Zbog toga nas Otkrovenje obaveštava da se druga zver sama ne pojavljuje u potpunosti već ostaje u pozadini, da bi izdala čovečanstvo prvoj zveri.

Mediji

Manipulacija se danas održava medijima kao jednim od najmoćnijih oružja uz droge, lekove i farmaceutsku industriju, „obrazovanje“ i sl. Male medijske kuće se oslanjaju i slušaju one velike; velikim su na čelu grupe koje dominiraju čitavom medijskom industrijom i što više idemo ka vrhu piramide, shvatamo da samo nekolicina ljudi drži u svojim rukama sve medijske i ekonomske imperije. Nijedna medijska “udarna” odnosno globalna vest nije slučajna. Ona nije plod „istraživačkog i nezavisnog novinarstva“ ili slučajnih događaja, već je uvek u funkciji neke nove manipulacije. Dobar orijentir za one koji žele postati nezavisni je – uvek sumnjati u ono što čujemo i proveravati jer, prava istina ili pozadina svih događaja je uvek skrivena.

Oni koji iza scene vuku konce tačno znaju kojim putem idu. Masonski moto „Ordo Ab Chaos“ – red, poredak iz haosa, ovde je na delu. „Kreiraj problem, podstakni reakciju da se nešto treba uraditi, i onda ponudi rešenje. Svoje rešenje! Svoj („Novi svetski…) poredak.“

Ujedinjene Nacije

Koliko li je dobronamernih doktora, pod okriljem UN, volontiralo u afričkim misijama misleći da vakcinama pomažu stanovnike ovog siromašnog kontinenta? I ne sluteći šta se skrivalo u tim vakcinama. Danas je to kontinent gde se populacija kontroliše na najužasniji način. Jedan od četiri odrasla Afrikanca ima AIDS. Crni kontinent je najveća eksperimentalna laboratorija kreatora Novog svetskog poretka. Nažalost, jako malo ljudi zna šta se krije u pozadini jedne tako moćne organizacije. Ko ih je stvorio i sa kojim ciljem, po čijem nalogu i u čijem interesu? Ali pođimo redom:

1. Društvo Naroda – Tokom prvog svetskog rata saveznički vođi bodrili su svoje narode da izdrže u ratnom naporu i postignu pobedu ne žaleći žrtve. U to ime se kao nagrada i njima i njihovom potomstvu obećavao bezbedan posleratni mir koji će biti čuvan uglavnom od strane međunarodne zajednice, organizovane u svoju organizaciju – već ranije nazvanu Društvo naroda. Jedan od poliltičara koji se svesrdno zalagao za stvaranje ove organizacije je bio i Vudro Vilson, dvadeset i osmi predsednik SAD. U svojoj poslednjoj od čuvenih Četrdeset tačaka on kaže – “Osnovaće se sa naročitim obavezama jedno opšte udruženje naroda koje će priznati i malim i velikim državama uzajamnu garanciju za političku nezavisnist i teritorijalni integritet”. Međutim, u njegovom odsustvu iz SAD, – za vreme rada konferencije mira u Parizu koja je otvorena 18.01.1919. godine – u SAD se naglo povećala opozicija protiv Vilsonove akcije za stvaranjem Društva naroda, što je konačno dovelo do odbijanja ratifikacije Versajskog ugovora o miru od strane američkog kongresa i njihovog neulaženja u Društvo naroda. Ali, postoji i druga strana medalje, stvaranje društva naroda je vezano i još za jednu ličnost, doduše manje poznatu javnosti, ali ne i manje važnu – Edvard Mandel Haus ili pukovnik Haus kako su ga zvali. Bio je agent iluminata, odan interesima jednog kartela –Rotšild – Varburg – Rokfeler i služio je kao njihov čovek u Beloj kući. Pošto je Vudro Vilson izabran za predsednika Haus je postao njegov najpoverljiviji lični svetnik. Između ostalog, uspešno je ubedio predsednika Vilsona da podrži zakon o osnivanju Banke savezne rezerve i na njega stavi svoj potpis. Kasnije, shvativši šta je učinio, Vilson je pokajnički izjavio: »Nehotice sam uništio svoju zemlju«. Po završetku prvog svetskog rata, 1918.g. Haus je marljivo radio na stvaranju Društva naroda. Finansirano delimično Rokfelerovim novcem, društvo je trebalo da posluži kao prvi korak ka stvaranju svetske vlade. Predsednik Vilson će – po Hausovom savetu – postati vodeći zagovornik stvaranja Društva naroda, a javno će biti smatran za glavnog tvorca Društva, uprkos činjenici da je u celoj stvari glavnu ulogu imao pukovnik Haus. Američki narod se snažno opirao tom kretanju ka globalizaciji vršeći pritisak na Kongres da odbaci sporazum i tako SAD održi izvan društva.

2. Stvaranje Organizacije Ujedinjenih Nacija – počelo je još 1943.g. na Moskovskoj konferenciji, gde je po prvi put spomenunuta buduća međunarodna organizacija koja će počivati na načelu suverene jednakosti država i načelu univerzalnosti za sve miroljubove države. Predstavnici savezničkih velikih sila održali su 1944.g. niz sastanaka u Vašingtonu u Palati Dambarton Oks, (po kojoj je ova konferencija i nazvana) u cilju formulisanja predloga za uspostavljanje ‘opšte međunarodne organizacije’ – Ujedninjenih nacija. Usvojen je i nacrt buduće povelje kao osnovnog radnog dokumenta na osnovu kojeg će se voditi rasprava na idućoj, osnivačkoj konferenciji u San Francisku 1945.g. Stara Jugoslavija spada u red država osnivača OUN. Ovo su činjenice manje više svima znane i deo su zvanične istorije, ali pored toga postoji i nešto što nije baš svima poznato: Ujedinjene nacije su se stvarno izlegle dve sedmice posle Perl Harburga u kancelariji državnog sekretara Kordela Hala. U pismu predsedniku Ruzveltu datiranom 22.12.1941.g. sekretar Hal, po upustvima svojih bezlilčnih prijatelja i pokrovitelja predložio je osnivanje ‘Predsedničkog savetodavnog komiteta za posleratnu spoljnu politiku’. To je ustvari bila komisija za planiranje Ujedinjenih nacija i njene povelje. Članovi te komisije su bili različiti savetnici i članovi osoblja Stejt Departmenta, Članovi Saveta za inostrane odnose i vodeći ljudi u oblasti obrazovanja, medija i istraživanja u oblasti spoljne politike. Svaki član ovog komiteta je bio ili član Saveta za inostrane odnose – SIO (Council of Foreing Relations ili skraćeno CRF) ili je bio pod kontrolom tog saveta. Njihov „stariji savetnik“ bio je Džon Foster Dals. „Ohrabren svojim velikim uspesima, Dals je imenovanje za državnog sekretara u administraciji predsednika Ajzenhauera, januara 1953, shvatio kao mandat za kreiranje spoljne politike, što obično spada u resor predsednika“, navodi Nova enciklopedija Britanika. Uzevši u obzir da Dalas i društvo iz SIO-a stoje iza formiranja UN, nije nikakvo čudo da ta organizacija danas nadgleda Međunarodnu banku za obnovu i razvoj (koja se obično naziva Svetska banka) i Međunarodni monetarni fond (IMF). Ujedinjene nacije takođe drže izvestan broj socijalnih agencija, uključujući Međunarodnu organizaciju rada (ILO – International Labour Organization), Organizaciju za hranu i poljoprivredu (FAO – Food and Agriculture Organization), Svetsku zdravstvenu organizaciju (WHO – World Healt Organization), Organizaciju UN za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESCO – United Nations Educational, Scientific and Cultural Organization) i Dečji fond UN (UNICEF – United Nations International Children’s Emergency Fund). OUN preko mnogih svojih organizacija, na svim nivoima i u raznim političkim i kulturnim oblastima deluje na stvaranju Novog sveta i to po pravilu postepeno i nenametljivo, uvek uvijeno u izgled dobrih namera. Kao ilustracija– Lucistrust (Što je inače skraćenica od Lucifer’s trust – Luciferov trust- http://www.freemasonrywatch.org/lucistrust.html) poznat je u centrali za informacije OUN-a i zastupljen je na njenim skupovima u Ženevi i Njujorku. Da je SIO pokušao da naglo uvede Ameriku u svetsku vladu taj napor bi bio osuđen na neuspeh, kao što se to desilo sa Društvom Naroda. Američki narod bi se tome verovatno suprostavio. Osnovni cilj Ujedinjenih nacija je bio da pripremi amerikance na ideju globalne vlade. Sve je to bio deo postepenog privikavanja na ono što tek dolazi.

Savet za inostrane odnose (SIO)

Neulazak SAD u Društvo naroda, predstavljao je veliki udarac za pukovnika Hausa i internacionaliste. Znali su da neće postojati nikakva svetska organizacija bez učešća vodeće sile u njoj. Da bi se obezbedio od slučajnih incidenta u budućnosti, kartel će preko pukovnika Hausa i njegovih saučesnika uspostaviti Savet za Inostrane Odnose – SIO (Council of Foreign Relations ili skraćeno CRF). Tridesetog maja 1919. godine nekoliko vodećih ljudi na Pariskoj mirovnoj konferenciji sastalo se u hotelu Mažestik u Parizu da razmotri uspostavljanje međunarodne grupe koja bi savetovala njihove vlade o pitanjima iz međunarodnih odnosa. Ali ovaj savet nije zvanično osnovan sve do 29.07.1921.g. Novac za njegovo osnivanje stigao je pored ostalih i od Dž.P.Morgana, Bernarda Baruha, Ota Kana, Jakoba Šifa, Pola Varburga (inače predstavnika evropske bankarske porodice Rotšild) i Džoma D. Rokfelera. To je bila ista ona grupa ljudi umešana i u donošenje zakona o Banci saveznih rezervi. SIO je ubrzo postao – nevidljiva vlada i Rokfelerovo ministarstvo za spoljne poslove. Ova polutajna organizacija postala je nesporno najuticajnija grupa u Americi (piše Geri Alen u knjizi INSAJDERI). Članovi SIO su amerikanci i njihove im veze omogućavaju da vrše strogu kontrolu država zapadnog sveta – bilo direktno, bilo preko sličnih ili priključenih društava, ili preko međunarodnih organizacija kao što je svetska banka gde ona predstavlja vodeću snagu. Svi predsednici SAD od osnivanja SIO do danas, su pre svog izbora bili članovi ove organizacije osim Ronalda Regana, ali je njegov tadašnji podpresednik, a kasnije i sam predsednik, Džordž Buš, bio takođe član SIO. SIO nije vlada, to je pre glavna agentura koja govori vladi šta da čini. (Ona uglavnom i postavlja vlade, ili su iz njihovih redova). SIO-om je predsedavao Dejvid Rokfeler. Među istaknutim ličnostima koje su bile na položaju direktora SIO je bio i nama dobro poznati Sajrus Vens (kriza devedesetih u Srbiji) i to u dva mandata 68-76 i 81-87. (Setite se ko je bio glavni posrednik i »mirotvorac« u Bosanskom ratu). Koliko je uticaj SIO na oblikovanje modernog sveta veliki, vidi se i po tome što je državni sekretar SAD, Edvard Setinus, još 1938. osnovao ‘Komisiju za izučavenje problema posleratne epohe‘ – u to vreme II svetski rat još nije ni počeo. Jasno je da je već tada od strane svetskih multinacionalni-ekonomski moćnika rat bio pripremljen i da je bio poznat njegov najverovatniji završetak. Kontraadmiral Čester Vord, koji je šesnest godina bio član Saveta, upozorio je američki narod na namere ove organizacije: Najmoćnija klika u toj elitističkoj grupi ima jedan zajednički cilj – oni žele da ukinu suverenitet i nacionalnu nezavisnost SAD. Drugu kliku međunarodnih članova u SIO sačinjavaju internacionalni bankari sa Vol Strita i njihovi ključni agenti. Oni pre svega žele uspostavu bankarskog monopola koji će biti pod kontrolom svetske vlade. Kapital da bi mogao dejstvovati bez ograničenja mora se dočepati slobode kako bi stvorio monopol industrije i trgovine, što se već i ostvaruje nevidljivom rukom u svim delovima sveta. Osim što je bio zaslužan za stvaranje OUN, Savet za inostrane odnose poslužiće i kao pokretač za brojne druge grupe, kao što su: Bilderbergerovi, Rimski klub (COR) i Trilateralna komisija, od kojih je svaka zamišljena sa ciljem da ostvaruje određene zadatke u okviru šire misije strvaranja Novog svetskog poretka. Stvaranje tih novih organizacija predstavlja samo prestruktuiranje političke hijerarhije zastupnika jednog sveta, koja se stalno menja prilagođavajući se novoj situaciji kako bi na najefikasniji način mogla da radi na ostvarivanju svojih zadataka.

Avgusta 1991.g. službeno glasilo Vatikana („Osservatore Romano“) u svom komentaru posvećenom jugoslovenskoj krizi traži od međunarodne javnosti da Srbiju „stavi“ u granice iz 1914.g. Na osnovu sporazuma postignutog između Gorbačova i Buša Jugoslavija je izašla iz zone Američkog centralnog interesa i prepuštena je sveri nemačko-italijanskog (vatikanskog) interesa i uticaja. U realizaciji je opcija pola-pola iz Jalte.

Da bi se na najefikasniji i najbezbolniji način došlo do ideje o svetskoj vladi u najširim masama naroda sveta, pozivano je na uspostavljanje svetske vlade, ali u fazama, kroz formiranje administrativnih regiona, a što je sve u skladu sa Poveljom OUN (Vidi poglavlje VII, članovi 52. I 53 Povelje OUN). Da bi se slomila ideja nacionalnog suvereniteta, sve zemlje sveta će najpre biti utopljene u nekoliko regiona, a zatim će oni biti spojeni u sistem svetske vlasti. Začetak toga se vidi u ekonomskim zajednicama zemalja, a to su osnove kasnijih političkih ujedinjavanja (Evropska zajednica), sve da bi se zamaskirala krajnja ideja i otupio otpor naroda ka gubljenju svog nacionalnog i državnog suvereniteta, tj. stvaranja jedinstvene nadvlade. U studiji boj 7 – dokumentu o stavovima Saveta, objavljenom 25.11.1959.g. – izjavljeno je da je cilj SIO zagovaranje “Uspostavljanja novog međunarodnog svetskog poretka koji će odgovarati svetskim težnjama ka miru i društvenim i ekonomskim promenama… međunarodni poredak koji će uključivati i države koji sebe nazivaju socijalističkim”.

Evropska Unija i trgovački blokovi (CEFTA, OPEC…)

Stvaranje jedinstvenog tržišta, jedinstvene monete, jedinstvenog ustava, jedinstvene armije (NATO) dovodi do čvrste kontrole i držanja poluga vlasti u rukama nekolicine moćnika. Lepe priče o slobodama, naprednoj ekonomiji, nepostojanju granica se serviraju masama dok se u međuvremenu nerazvijeni prilagođavaju “srećnicima koji su uništili svoje ekonomije, valute, nacionalne interese i ostalo, što je predstavljalo motive za ekonomsku trku i napredak civilizacije…. Cilj je skoro postignut Evropa je u prosečena besmislenim pravilima koja se kroje za sve isto, bez obzira na prirodne, inteltualne, ljudske i prirodne resurse.

Globalna elita (Crno plemstvo, Komitet 300, “Prosvetljenim masonima- Iluminatima“ i njihovim elitama: Vitezovima Malte, organizaciji “Skull & Bones” (Lobanja i kosti) i dr).

Vitezovi Malte nisu tako nikako arhaična i neuticajna organizacija, kako se činilo kada je jedan od njih došao u nekadašnju Jugoslaviju i prikazivan kako putuje kroz Beograd, Zagreb i Dubrovnik početkom 1991. godine usput deleći ordenje i odlikovanja. Jedini koji je dobio ovom prilikom odlikovanje u Srbiji je Vojislav Šešelj, a u nastavku su slike i drugih poznatih svima nama.

Penjući se ka vrhu piramide, rituali i okultizam koji karakteriše kroz istoriju zaboravljene civilizacije i Srednji vek počinju da zapanjuju i istraživače. I pored svih napora istraživača svetskih misterija nije još moguće proveriti priče i teorije o takozvanom “Crnom plemstvu” za koje se vezuje svetska destrukcija. Još teže je otkriti tajne elite koja generacijama strogo održava svoje genetičke i krvne linije i priču o trinaest svetskih familija koji su potomci Hrista, tačnije Hristovog brata i Marije Magdalene stvarnih upravitelja svetskog poretka. Iako je nekoliko knjiga poslednje decenije uzdrmalo strogo čuvane tajne Vatikana i svetskih elita, poslednja – “Da Vinčijev kod” nije samo buđenje mašte čitalaca, već razlog da se zaista zapitamo da li je, već koliko je od napisanog istinito. Istine se mogu skrivati, ali nikad večno. Pre ili kasnije informacije počinju curiti. Vitezovi Malte inače imaju hiljadugodišnju tradiciju vojnog i političkog uticaja. Podružnice ove zatvorene organizacije širom sveta učestvuju u akcijama „humanitarnog karaktera“, dok njihovi lideri pripadaju vodećim elitama koje vladaju svetom. Predstavništvo u Srbiji nalazi se u Zrenjaninu, dok Srbija ima svog zvaničnog izaslanika na Malti.

Bilderberg grupa

Bilderberger- Ovo tajanstveno ime potiče od imena hotela „de Bilderberg“ u mestu Osterbek, nedaleko od Arnhema gde je princ Bernhard od Holandije, muž kraljice, okupio evropsku finansijsku i industrijsku elitu u maju 1954.g. Bili su tu prisutni i Američki predstavnici. Čelo ove organizacije je baron Edmund de Rotšild. Danas Bilderber grupa obuhvata oko 120 ličnosti koje u Evropi nešto znače. Cilj im je stvaranje jedinstvene Evrope. Evropska zajednica je politička unija, a to je delo grupe Bilderberg. Oni su elitni internacionalni klub tehnokrata, orijentisanih ka „napretku“, a kojim predsedava princ Bernhard od Holandije (Berhard der Niederlande), i koji u velikoj tajnosti dolazi na konferenciju jednom do dva puta godišnje. (Njegova porodica je glavni vlasnik kompanije Rojal Dač Šel Oil). U članstvu su zastupljene visoke finansije kao i prominentni političari i intelektualci internacionalne prevencije. Napori su usmereni na koordinaciju američke i evropske elite. Bilderberg – organizacija je demokratski nelegitimni globalni upravljački odbor, koji utvrđuje smernice i načela politike, koja se nastavlja u zemljama „demokratskog“ sveta. Na konferencijama iza zatvorenih vrata, ne na sastancima na vrhu, ne u parlamentima i skupštinama „zvanične“ politike, donose se osnovne političke odluke.

Finansijski dominantan u Bilderbergu je familija Rotšild, za razliku od Trilateralne komisije gde je dominantan ekonomski lobi Rokfelerovih. Poslednjih godina je došlo do malog sukoba u okviru finansijske elite – Bilderbergeri podržavaju hrišćanski elemenat, a Trilateralna grupacija muslimanski, što se sve jasno ocrtava u svakodnevnoj „javnoj“ politici. Nažalost i Jugoslavija je deo toga – prepuštanje Kosova muslimanima je ponajviše zasluga Trilateralne grupacije i jenog od njihovih značajnih finansijera – Saudijske Arabije.

Krajem maja ili početom juna svake godine Bilderberg grupa održava svoje godišnje tajno zasedanje. O tome nijedne velike novine ili TV stanice neće objaviti ni slova. A vlasnici tih istih medija biće zato učesnici svakog sastanka. Tako, na primer, od 24-28. maja 2001. u luksuznom švedskom hotelu u istoimenom mestu Stenunsbaden pedesetak kilometara od Gotesberga, lideri Bilderberg grupe su otvorili svoj 48-i susret. Hotelski smeštaj gostiju je bio u vilama na jednom ostrvcetu uz jake mere sigurnosti, dok je 120 predstavnika političke, finansijske i multionacionalne ekonomske elite odlučivale o neposrednoj budućnosti sveta. Osamdesetogodišnji Rotschild i Rockfeller zajedno sa Kissingerom pripremali su i ovaj put, dnevni red i izbor pozvanih. Isto kao i godinu dana ranije na sastanku u belgijskom hotelu Chateau Du Lac Hotel na 20 km od Brisela. Ili godinu pre, u škotskom Turnberry Hotel u mestu Ayrshire ili ranije u portugalskoj Sintri. Usamljeni, luksuzni hoteli u vlasništvu Rothschilda ili Rockefellera, tada postaju prava utvrđenja koja okružuju neviđene mere sigurnosti: naoružani čuvari, policija, čak i vojska. Kilometrima uokolo nijedan novinar nema pristupa. Pet dana intenzivnih diskusija rezultiraju uputstvima vodećim političarima, vladama sveta i vlasnicima multinacionalnih kompanija. Jedine novine koje su uspevale godinama, da prenesu osnovne zaključke ovih tajnih sastanaka, bile su američke novine: „Spotlight“. Za sebe su govorili da su „jedine preostale ozbiljne američke novine“. Međutim, od 2003. godine je i “Spotlight” prestao da postoji, a informacije o sastancima Bilderberg grupe puštaju se dirigovano u najkonciznijem obimu i sadržaju.

O postanku Bilderberg grupe govorio je američki senator Jacob Javits 1964. godine. Njegov izveštaj se može naći u američkoj Kongresnoj biblioteci u kome, ovaj inače i sam član Bilderberga kaže: „Zemlje zapadnog sveta su tokom perioda hladnog rata, osećale potrebu za uskom saradnjom, da bi se zaštitili od komunističke opasnosti.“ Ova „saradnja“ se fokusirala na ključni cilj: osigurati da SAD, Kanada i Zapadna Evropa zadrže globalnu kontrolu nad preostalim delovima sveta.

U maju 1954. održan je osnivački sastanak Bilderberg grupe koja je svoje ime dobila po mestu održavanja – hotelu Bilderberg u Holandiji. Ime ipak nije baš tako slučajno izabrano. Bil ili Bel je drevno feničansko božanstvo – Sunce (primarni simbol svih elitističkih grupa). Prvim sastankom je rukovodio holandski princ Bernhardt, inače bivši SS oficir, koji se udomio u holandskoj kraljevskoj familiji. Princ je predsedavao Bilderberg sastancima sve do 1976. godine. Za tu ulogu ga je pripremio kolosalni manipulator finansijski mastermind lord Victor Rothschild. I kao što je David Rockefeller vukao poteze iz senke u Americi, tako je i Rotschild rukovodio evropskim poslovima piše Dejvid Ajk u knjizi „The Biggest Secret„.

Bilderberg Grupa ima Stalni komitet od 39 članova koji se ne biraju već postavljaju. To je uže jezgro – donosioci odluka. Njihova uloga je da prenose ideje osobama koje pozivaju na godišnje sastanke. Pozvanih ostalih osamdesetak osoba se menjaju svake godine, kao i lokacija sastanaka. Među 39-oricom su lord Carrington, Giovanni Agnelli, Rockefeller (Chase Manhattan Bank), Peter Jankovič (bivši austrijski ministar spoljnih poslova), Vernon Jordan (Klintonov lični prijatelj), Kissinger, a uz njih vodeći ljudi korporacija kao što su ABB, United Steel (SAD), Deutsche Bank, World Bank, ministri i ambasadori, svetski teoretičari …Ova grupa se često naziva i „Nevidljiva svetska vlada„. S razlogom.

Godine 1993. tadašnji predstavnik za štampu britanske Laburističke partije, stanoviti Tony Blair, pozvan je na sastanak Bilderberg Grupe u grčkom letovalištu Vouliagmentu. Godinu dana kasnije sledi iznenadna smrt dotadašnjeg lidera stranke John Smitha. Serija skandala i konflikata uništava kredibilitet „konkurentne“ Konzervativne partije i njenog lidera Johna Majora. Blair postaje novi britanski premijer u ubedljivoj pobedi 1997.godine. Blairov Bilderberg savetnik bio je Gordon Brown.

David Rockefeller je 1991. godine pozvao dotad relativno nepoznatog guvernera države Arkansas (Bill Clinton) na sastanak Bilderberga u Baden-Badenu u Nemačkoj. Sledeće godine, guverner Clinton je postao predsednik SAD.

Mreža najvećih centralnih banaka je pod neposrednim uticajem Bilderberga. Šef američke Banke federalnih rezervi, Alan Greenspan je član Bilderberga, ujedno i član Trilateralne Komisije i američkog Saveta za međunarodne poslove. Njegov prethodnik Paul Volcker takođe je član grupacija kao i Alan. Njihov britanski kolega Ser Gordon Richardson isto takođe. Nemačka centralna Banka, Svetska Banka, Međunarodni monetarni fond… i tako dalje, svi imaju na čelu članove Bilderberga.

Navodni finansijski „odmetnik“, George Soroš takođe član Bilderberg grupe, svojevremeno je “napao” švedsku valutu potresavši ekonomiju te zemlje, koja je odbijala da uđe u EU. Uzaludno je tadašnji švedski premijer Carl Bildt (član Bilderberga) pokušao „braniti“. Rezultat ? Kod većine građana Švedske se javio strah da zemlja ostaje van evropskih integracija i na finansijskoj vetrometini. I Švedska se ubrzo posle desetogodišnjeg odbijanja našla u Evropskoj Uniji. Pod zajedničkom kapom i kontrolom.

NATO-o agresija na Jugoslaviju radi zaustavljanja „masakra“ nad Albancima na Kosovu bio je deo mnogo šireg plana, prema izjavama službenika američkog Ministarstva spoljnih poslova. „Bilo je važno za cilj Bilderberg-a u okviru stvaranja novog svetskog poretka, da NATO kao globalna vojska pod uticajem tajne vlade izađe iz svojih vlastitih limita odbrambenog karaktera, i sa bombardovanjem Kosova i Jugoslavije stvoren je taj presedan. Sada NATO savez može posle jugoslovenskog presedana ići bilo gde je “potrebno” jer je postao “svetska armija.“ (James Tucker, „Spotlight“). Bilderberg ništa ne prepušta slučaju. Još pre doba Nixonovog predsednikovanja, svi američki budući predsednici i njihovi suparnici u izbornoj trci bili su članovi Bilderberga ili Trilateralne Komisije. Rezultat trke sa samo dva grla u završnici, uvek su bili kontrolisani. Ako si vlasnik oba konja, ne možeš nikako izgubiti.

Na spisku učesnika sastanaka Bildeberg grupe i članova Trilaterale nalaze se imena Slovenca Marka Voljca, predsednika „Nove Ljubljanske Banke„. Među pozvanima na sastanak Bilderberg Grupe 1998. godine , bio je i kosovski publicista Veton Suroi vlasnik dnevnih novina is Prištine „Koha Ditore“, takođe godinu dana pre kosovskog sukoba. Veton Suroi je spomenimo završio Oksford i poodavno radi za englesku službu MI6. Još jedno poznato ime sa jugoslovenskig prostora: „Ljubljanska banka“ je odavno označena kao finansijer Bildeberga i Trilaterale! Postoje veoma upečatljive tvrdnje da su svi predsednici ove banke od njenog stvaranja bili masoni visokog reda, koje tvrdnje posebno dobijaju na smislu kada se svi ovi podaci stave u kontekst naknadnih događanja.

A kako se najveći mediji odnose prema „teorijama zavere“ najbolje govori izjava – svedočenje jednog od učesnika sastanka u Baden-Badenu, 1991. o zdravici Rockfellera:“…Zahvalni smo Washington Postu, New York Timesu, Timesu i ostalim velikim medijima, čiji su vlasnici ovde ili su učestvovali na našim sastancima tokom proteklih 40 godina i očuvali obećanja o diskreciji. Bez toga bi nam bilo gotovo nemoguće raditi na našim Planovima za Novi svet…“

Baroni Bilderberga, Trilateralne Komisije i Saveta za Međunarodne odnosa i vole se nazivati „Gospodarima univerzuma„. Godina 2001. govornik je dr. Roger Kubarych, ekonomist, koji simulira scenario za svetsku finansijsku apokalipsu. Ređaju se pretpostavke o uticaju loših vesti na tržište: padaju prodaje i profiti kompjuterskih i softverskih kompanija, raste broj neotplaćenih kredita, osiguravajuće kompanije su u problemima, inflacija raste, na tržištu akcije gube vrednost, dolazi do kontrolisane panike. Pređimo iz ove simulacione igre od pre osam godina u današnju realnost . Njujorška berza beleži pad od 25%. nezaposlenost raste ne samo u SAD već u celom svetu, osiguravajuće kompanije beleže gubitke manje propadaju, stanovništvo gubi kreditnu sposobnost . Potrošnja opada, a s njom i proizvodnja. Nesigurnost se uvlači pod kožu prosečnog Amerikanca. Amerika se nakašljava, a svet dobija upalu pluća. Imamo li danas početak finansijskog kraja svetskog monetarnog poretka, i šta nas očekuje sutra?

Poljak Zbigniev Brzezinski bio je najuticajniji čovek u vladi američkog predsednika Jimmy Carter-a (1977-1981). Marksista po uverenju, postaće profesor na Harvardu i Kolumbija univerzitetu da bi ubrzo stekao reputaciju „anti-komuniste“. David Rockefeller ga je zapazio 1970. kada je objavio knjigu „Između dva vremena“. U njoj Brzezinski zastupa tezu o globalizaciji u svetskoj politici i ekonomiji. Tri godine kasnije Zbigniev postaje desna ruka Rockfelleru i pomaže mu u osnivanju organizacije koja će okupljati vrhunske političke i biznis lidere Amerike, Zapadne Evrope i Japana (Trilaterala).Zbigniev Brzezinski, lider NSA za vreme Carterovog predsednikovanja (1977-1981), bliski Rockfellerov saradnik, u najužem je krugu elitne Trilateralne komisije.David Rockefeller, najbogatiji i najuticajniji čovek na Planeti, na samom je vrhu Piramide moći. Odatle kreću zadaci za sve elitne organizacije.

Dakle došli smo do vrha piramide. Na vrhu je jedan, možda dvoje ili troje onih koji donose zaista strateške odluke za celu planetu. Desetine elitističkih organizacija te odluke sprovode. Stotine i hiljade vlasnika multinacionalnih kompanija i medijskih giganata, kraljevskih porodica i finansijskih magnata, sindikalnih i kongresnih lidera… masoni, iluminati, bilderbergi, trilateralci, ambasadori i ministri…svi su podređeni “najprosvetljenijim”. Pokušajmo problem postaviti u istorijsku perspektivu i postaviti dva logična pitanja: Prvo, koji je njihov krajnji cilj? Drugo, da li su te organizacije stvarno tako homogene, kada se svakodnevno uveravamo kako se mase političara međusobno svađaju, predsednici kompanija međusobno bore jedan protiv drugog, interesi ekonomskih lobija sudaraju…? Dosada smo već rekli da je osnovni cilj ovih i drugih zatvorenih i tajnih društava stvaranje „Svetske vlade“. Ona formalno ne postoji, ali neformalno, konci su u rukama elita kroz našu čitavu istoriju. Dakle, nesumnjivo je da je osnovni cilj davno ostvaren. Pitanje je samo koliko sofisticarno i duboko ove vlade kontrolišu ljude na planeti. Reklo bi se ne u svemu i za “Velikog brata“ ima još dosta posla. U vezi razumevanja međusobnog sukobljavanja interesa elita, zamislimo aktivnost njujorške mafije. Na ulicama New Yorka sitni i krupni mafijaši se bore za područja, prevlast i veću zaradu u odnosu na suparničke grupe. Ali, kada se glavne vođe nađu za zajedničkim stolom, onda se odluke glavnih donova slušaju i izvršavaju. Prioriteti se ne smeju ugroziti. I treće, naizgled banalno pitanje. Zašto se “piramida moći” ne uzdrma ili sruši sa fizičkim nestankom njenih vođa? Ponovo analogija iz života. Velike korporacije, kao IBM. GM ili Ford, opstaju bez obzira što njihovi osnivači i predsednici fizički nestaju. Naslednici se biraju na vreme. Sa nestankom Rockefellera ili Rotschilda, naslednici ili drugi pripadnici iste ili srodnih loza preuzimaju ulogu lidera.

Masoni

Ozbiljna studija o masonima pokazuje da je reč o konspiracijskoj organizaciji još od antičkog sveta sa planom o „Svetskoj vladi“. Koreni „slobodnog zidarstva“ su u drevnom Babilonu i egipatskim školama misterija. “Drevne civilizacije su u ruševinama, ali naš, Masonski red, odoleva vremenu i raste u uticaju…” piše Veliki masonski komandant Albert Pike (na toj funkciji 1859-1891), u ezoteričnoj knjizi o Masonima u kojoj detaljno objašnjava masonske stepene i njihove zadatke. Masoni su inače ovu knjigu morali štititi pod pretnjom smrti. Američki Kongres nepodeljeno podržava masonsku sintagmu o „Novom svetskom poretku“ i od strane Republikanske i Demokratske stranke. Niže rangirani članovi nikada ne dokuče suštinu delovanja ove organizacije. Stoga se za javnost masoni predstavljaju humanitarnim radnicima, porodičnim ljudima i zabrinutim za prosperitet i budućnost zemlje i naroda. Tri su osnovna nivoa masonskih loža: Plava loža za inicirane sa tri početna stepena; sledi York Rite sa deset stepeni. Iznad njih je Škotska loža sa ukupno 32 stepena. Nakon toga sledi 33-i stepen inicijacije i hijerarhija sa javnosti nepoznatim brojem tajnih nivoa koji se označavaju prefiksom + . Dnevno se na vrhunskom nivou razmatraju napretci i kontrola osvajanja svih formi novih tehnologija među kojima i sakralna geometrija, hiper-dimenzionalna fizika, kosmičke tehnologije ili super tajni izveštaji NASA-e i njenih u javnosti nepoznatih službi.

Masonski simboli oko nas

Piramida sa svevidećim okom koje nimalo ne podseća na ljudsko (neki ga nazivaju Luciferovim) koje sve vidi, odavno je poznata na mnogim dokumentima, novčanicama dolara i sl. ? Shell Oil- školjka ili sunce, koje se uspinje, sa zracima? Texaco Star ili još jedan masonski simbol? Exxon sa dva pridružena „xx“, Double cross?

“Piramida moći sa svevidećim okom”, glavni simbol masonskog bratstva sa natpisom “Novi svetski poredak” na latinskom, kao i 1776. godinom osnivanja (reorganizacijom) bratstva.

Vlada američkog predsednika George W. Busha mlađeg je obelodanila postojanje tajne Agencije Information Awareness Office (IAO) na čijem je čelu admiral John Poindexter, nekadašnji član Reganovog tima, koji je svojevremeno osuđen za protivzakonito delovanje.

Ova Agencija kao svoj logo ima masonsko svevideće oko i piramidu koji nadgledaju globus.

Najpoznatije mesto tog simbola nalazi se na novčanici od jednog američkog dolara. Ovaj simbol prisutan je u Evropi od antičkih vremena. Na američku novčanicu ga je „progurao“ visokorangirani mason, predsednik SAD Franklin Delano Roosevelt 1933.godine.Američka novčanica od jednog dolara prepuna je masonskih simbola.

Posmatramo li pod lupom odvojeni vrh piramide sa svevidećim okom, može se primetiti da tekstura oka ne naliči ljudskom. Ko nas onda to posmatra? Oko u jeziku simbola predstavlja bar dva pojma: Prvi, tzv. „treće oko“ koje se nalazi u sredini našeg čela, gde se nalazi jedna od energetskih čakri u našem telu. Ta čakra je važna, jer predstavlja vezu sa našom psihom-duhovnim bićem i drugi, „Oko koje sve vidi„, je oko Lucifera ili Horusa prema egipatskoj legendi, Ozirisa je ubio Set, a Horus je ubio Seta, pri čemu je izgubio jedno, oko ali je zato drugo postalo „Svevideće“.

Latinske reči iznad i ispod piramide najavljuju „Dolazak novog sekularnog reda“ – „Novog svetskog poretka?“

S desne strane piramide je slika orla raširenih krila. Orao je simbol najznačajnije svetske masonske loze (Scottish Rite of Freemasonry). Dalja analiza dolarske novčanice vodi nas ka tajnom broju 13. Reč je o drevnom mističnom broju posebnog značenja za elite. Na novčanici je trinaest zvezda iznad orlove glave, 13 je slova u latinskom motu (E Pluribus Unum), isto tako u motu (Annuit Coeptis). Orao drži 13 listova u jednoj nozi i trinaest strela u drugoj… Na prednjoj strani novčanice je, naravno, „Otac nacije“, jedan od osnivača masonskog pokreta u Americi, već pominjani George Washington.

Afera Denver

Novi aerodrom u Denveru oko kojeg je izbio skandal i ubrzo zataškan od kojeg do javnosti nije doprlo mnogo toga osim afere sa gradonačelnikom grada kojeg je CIA navodno potplatila da izda sve potrebne dozvole za gradnju (prema knjizi, Rodney Stitch: „Defrauding America“) niza grotesknih murala na zidovima aerodromskih holova. Detaljnijim pregledom slika može se uočiti sledeće:

Kamen sa posvetom graditeljima koji ima masonski simbol na sebi i u potpisu „New World Airport Commission“?!
Jedan od velikih murala ima tri kovčega sa mrtvim osobama; u prvom kovčegu je američko-jevrejska devojčica sa biblijom u ruci, u drugom je američka indijanka, a u trećem crnkinja. U pozadini je spaljen grad i šuma, a devojčica nosi proročanstvo civilizacije Maja u ruci koje govori o uništenju civilizacije.
Sledeći morbidni murali prikazuju ratnika koji mačem uništava grad i decu različitih rasa koja predaju oružje u ruke nemačkog dečaka. Time se, navodno, simbolično prikazuje da nemački tajni masonski red stoji iza redova u ovom Zapadnom centru Novog svetskog poretka.

Priča o aerodromu se nastavlja u mnogo neverovatnijim objašnjenjima gradnje čitavog podzemnog siti mola na 4.5 kvadratne milje i 88.5 kvadratnih milja velikoj podzemnoj bazi sa osam nivoa. Phil Schneider-u koji je radio u supertajnim vojnim podzemnim bazama Area 51. i Dulce u New Mexico, piše o Naci simbolizmu, nizu nepristupačnih ulaza unutar aerodroma , od kojih je na jednom čak upozorenje za neophodno nošenje zaštitne biološke odeće ), a posebno o misterioznoj sudbini velikog broja nestalih građevinskih radnika po završetku gradnje…
1995. godine internacionalni aerodrom u Denveru (Denver International Airport – DIA) je započeo sa radom sa velikim i dobro organizovanim nizom svečanosti na kojima su prisustvovali društveni krem Kolorada i SAD-a. Amerikanci su bili ponosni na stvaranje tada najvećeg aerodroma u svetu, koja se prostire na neverojatnih 140 kvadratnih kilometara.
No ovaj aerodrom nikada nije postao glavna luka u SAD-u bez obzira na svoju veličinu, jer se nalazi u delu SAD-a koji se ne diči velikim vazdušnim saobraćajem, u stvari najbolje što je ovaj aerodrom postigao je peto mesto tranzitnih letova u svetu i naknadno je postala čvorište za sve nisko-budžetne letove preko Severne Amerike.

DIA je prepun psihodeličnih vitraža i unutrašnjeg osvetljenja u duginim bojama.

Tokom gradnje ovog ogromnog kompleksa na samoj konstrukciji je radilo preko 400 različitih izvođača radova, tačnije graditelja sa preko hiljadu dodatnih izvođača koji su obavljali malene delove izgradnje i finalizacije depadansi aerodroma. Moduli aerodroma su tako napravljeni da se s vremenom mogu premestiti na drugu lokaciju u slučaju da dođe do potrebe proširenja aerodroma.

Sam glomazni kompleks aerodroma Denver ima neočekivan izgled svastike zbog kojeg se javnost dodatno uskomešala, zbog pritiska javnosti dodan je modul i staza na jednom delu DIA kako bi se razbio izgled svastike i nisu završeni moduli i staze s tehničkim zgradama DIA na dva kraka aerodroma kako bi se javnost umirila.

Zašto su se dizajneri odlučili na ovakav tlocrt DIA, niko ne zna.

Čudnovata spomen ploča s vremenskom kapsulom

Na glavnom ulazu DIA stoji spomen ploča s jasnim masonskim oznakama iako u potpisu stoji kako je riječ o poklonu građana Denvera za buduća pokoljenja. Da stvar bude čudnija, na istoj spomen ploči stoji da sam spomenik sadrži vremensku kapsulu za ljude Kolorada 2094. godine, osim posvete građana Denvera supotpisnici na ovom spomeniku su i: NWAC – New World Airport Commission grupa jakih industrijalaca koja je sudjelovala u ceremoniji otvaranja DIA, a koji su za cilj imali stvoriti „novu zrakoplovnu luku na visokoj razini,“ kako je glasnogovornik NWAC-a izjavio za vrijeme postavljanja spomen ploče 1994. godine. Na koncu se pojavljuje otvorena posveta „Onih koji štuju najviše“ članova velike lože Prince Halla F & A.M. i velikog meštra Claudea W. Gray starijeg i velikog meštra velike lože Kolorada A.F. & A.M. Benjamina H. Bella mlađega. Ni jedna druga zrakoplovna luka na svijetu nema takvu posvetu niti se može povezati s NWAC-om, no ako smatrate da je ovo jedina čudna stvar na aerodromu koji je zvanično koštao više od 4,8 milijardi dolara onda vas moramo razočarati.

Spomen ploča s vremenskom kapsulom i jasnim masonskim oznakama.

Mustang sa svetlećim crvenim očima

1993. NWAC je od kipara Luisa Jimeneza naručio deset metarsku skulpturu propetog mustanga težine od 4100 kilograma, napravljenog od levanog pleksiglasa. Jimenez je umro kada je 2006. pri samom završetku gradnje skulpure, na njega pala nezavršena glava Mustanga koja mu je presekla arterije na preponama, nakon čega je umro od iskrvarenja.

Skulptura je završena prema njegovim planovima i skicama, te je postavljena na glavnom prilazu aerodroma 11.02.2008. godine, uprkos mnogim čudnim detaljima, ova skulptura je podelila publiku zbog crvenih očiju mustanga koje po noći svetle gotovo demonskim odsjajem zahvaljujući snažnim crvenim diodama postavljenima na mestu očnih duplji. Mnogi kritičari su tražili da se skulptura ukloni no gradska uprava je odlučila ostaviti mustanga na originalnom mestu pet godina pre nego li odluče o njegovoj sudbini. Mediji su snažno popratili sve kontroverze oko ovog neobičnog kipa a najviše se njime bavio CNN, The Wall Street Journal i The Daily Show. Jimenezov mustang definitivno ne predstavlja ponos Srednjeg zapada SAD-a, ovog su plavog mustanga kritičari nazvali “Pale horse” ili jednog od konja u prikazima jahača Apokalipse iz Biblije.

Statua boga Anubisa na ulazu u Jappesenov terminal

Kao da zlokobna skulptura mustanga nije bila dovoljna, dizajneri DIA odlučili su na prilazu Jappesenovog terminala postaviti kip staro-egipatskog boga smrti Anubisa visine od osam metara i težine od sedam tona, što je dodatno razgnjevilo kritičare jer su smatrali kako bog smrti iz egipatske mitologije nije imao što raditi na ni jednom delu aerodroma zbog svojeg negativnog predznaka i asocijacija sa smrću. No gradska uprava je rekla kako su njegovu statuu postavili na aerodrom u znak otvaranja velike izložbe o kralju Tutankamonu koja se u Denveru održala od 29.06.2010. do 09.01.2011., koliko Anubis ima veze s Tutankamonom vi presudite sami. Anubis je napravljen od kombinacije čelične konstrukcije i poliuretana i jednostavno ga je nemoguće ne videti jer se Jappesenov terminal nalazi tik do ulaza u glavni terminal DIA.

Groteskne skulpture skrivene po stepeništima i odjelima za odlaganje prtljage

DIA je svoje posetioce dodatno zbunila s mnogobrojnim gargoylima – vrstama krilatih mitskih bića čije se skulpture najviše nalaze na gotičkim katedralama i palatama, no DIA nije ni katedrala niti gotička zgrada već moderno skupo zdanje. U centralnoj velikoj hali nalaze se različiti gargoyli – koji ne služe kao ukrasi na krovnim delovima, kako im je obično tradicionalna gotička uloga – već su dizajneri DIA izjavili kako su namenjeni teranju zlih duhova, i to zlih duhova koji stvaraju tehničke probleme i zbog kojih se gubi prtljag. Priznajemo da je ovo prvi moderni primer praznoverja u zapadnoj kulturi. Jedna od takvih skulptura se nalazi iznad ulaza u delu za izgubljenu prtljagu, čudesan gargoyl sedi u otvorenom putnom kovčegu Samsonitea, zaista neočekivana vrsta ukrasa za neki internacionalni aerodrom. Kritičari ovakvog trošenja novca tvrde da je u pitanju loš ukus i uzaludno trošenje novca na skulpture koje nemaju estetsku niti umetničku vrednost, ali poznajući kakve se sve stvari grade po Srednjem zapadu SAD-a, naročito po Las Vegasu, ovo zasigurno ne bi bio prvi primer kiča, i definitivno je presedan.

Spomenik astronautu John L. Swigertu

John L. Swigert je jedini pilot NASA-e i Apollo misija koji je rodom iz Kolorada, njegova statua je našla mjesto unutar glavnog terminala DIA, on je poznat po famoznoj rečenici: „Houston, we have a problem here“ (Hjustone, imamo problem) iz misije Apolla XIII kada je teško oštećena letelica Apolla jedva stigla nazad do Zemlje u jednom komadu, bez sletanja na Mesec. Podno njegovog kipa se nalazi kompletan plan leta Apolla XIII, ali kritičare je najviše razbesnio zlatni Rolex koji se jako lepo vidi na levoj ruci astronauta što je dodatno razgalilo raspravu o prekoračenju budžeta gradnje i uređenja DIA.

Crno Sunce

U jednom delu centralne zgrade, nalazi se interesantan prikaz crnog Sunca koje kruži oko običnog Sunca, nepoznato je zašto je dizajner odabrao toliko poznati i notorni znak Vrila ili Thule – tajnog društva čiji su pripadnici uglavnom bili nacisti koji su između ostalog obožavali ikonografiju crnog Sunca.

Čudnovati uresi na podu

Na mnogim mestima delom centralne zgrade Denverskog aerodroma nalaze se čudni uresi na podu, jedan od njih napisan je na Navaho jeziku i glasi: Besh dit gaii, što je ime za “Beli metal,” to jest Iridijum, metal iz porodice Platine i jedan od najređih metala na planeti.

Uznemirujući murali

Uznemirujući prikaz mrtve devojčice “krasi” aerodrom u Denveru.

Bez obzira na druge delove i dizajn aerodroma u Denveru, javnost je najviše uznemirena s mnogobrojnim šarenim muralima. Prikazi pokazuju različite teme od: smrti, genocida, rata, izumiranja, do gladi i opresije. Jedan od murala nosi naziv „In Peace and Harmony With Nature“ i možda je na prvi pogled najnormalniji od svih drugih prikaza, na ovoj zidnoj slici su prikazana deca svih rasa okupljena oko biljke u duginim bojama.

Mural “In Peace and Harmony With Nature”

No drugi murali u potpunosti imaju negativne predznake i iznimno začuđuje što bi takve stvari uopće trebale raditi u jednoj internacionalnoj zrakoplovnoj luci u kojoj su ljudi i onako pod stresom od putovanja, žurbe, pregleda i snimanja različitim uređajima.

U muralu koji nosi naziv „Rat“ prikazana je stravična figura s gas-maskom u uniformi koja nalikuje nacističkoj opravi, s golubicom koja beži ispred isukane preuveličane sablje, oko centralne figure se nalaze majke koje oplakuju mrtvu decu, dok se pod nogama centralne figure nalaze deca koja su već umrla ili još umiru okružena minijaturnim kovčezima.

Na muralu koji nosi naziv “Global Hiroshima,” nalaze se deca i mladi koji nose izumrle preparirane životinje u staklenim kutijama, dok centralne figure oplakuju mrtvog jaguara i mrtve pripadnike tri rase koji se nalaze u otvorenim kovčezima.

U muralu “Mir,” deca svih boja i rasa polažu sablje i mačeve omotane u različite zastave na mrtvo telo prikaze “rata.” Tvorac murala, Leo Tanguma nije zaboravio ni oružje i nacionalna obeležja naroda bivše Jugoslavije. U centralnom delu murala se nalazi plavokosi dečak u nemačkoj narodnoj nošnji s čekićem u ruci i izgleda da kuje oružje na čudnovatom naherenom nakovnju.
Među masonskim “umetničkim” muralima na Denverskom aerodromu je i ovaj posvećen balkanskom krvoproliću. Vesela deca drže mačeve i automate, zamotane u nacionalne zastave, dok su pored njih crni dečak (Afrika) i arapski svet i devojčica istočnjačkog lica (Azijski continent ?). Da li je ovim prikazana strategija masonskih elita za novi milenijum?

U muralu “Zemlja starosedioca” prikazana je beba i biljka mladog kukuruza oko centralne figure koja je navodno trebala predstavljati indijansku božicu Zemlje, ona u sebi ima oznake Plejada i Kasiopeje no postavljene na način da formiraju krst iz kojih raste drvo. Pripadnici indijanskih plemena koja žive na području Kolorada su se ogradili od ovog murala tvrdeći da oni u njemu ne vide ništa od svoje kulture.

Umetnik koji je napravio ove murale se zove Leo Tanguma, njega vidite na gornjoj slici. Slikar Leo Tanguma se dan danas čudi kako netko može smatrati da su u njegovim muralima skrivene mračne poruke, on tvrdi da su njegovi murali osvešćuju ljude na najbolji mogući način i da njegova dela ne izazivaju nikakve negativne emocije. Uz Tangumine murale s Denverskog aerodroma fotografirao se i bivši predsednik SAD-a Barack Obama.

Puno pitanja malo odgovora

Najžešći kritičari ovog aerodroma su jasno dali do znanja da je gradnja bila pitanje skrivenih interesa jer je Denver, relativno zabačeni grad izgrađen u nedođiji Kolorada već imao funkcionalni i operativni aerodrom koja se nalazi 23 kilometara bliže gradu. Krovna konstrukcija DIA nalik vigvamima je jedini autentični prikaz s kojim se indijanska plemena mogu poistovetiti, sva ostala arhitektonska rešenja i dizajn povlači za sobom puno više pitanja nego li odgovora, najlakši rezime bi bio da je ovaj aerodrom dobio konačan izgled spletom kičastih i ne baš jeftinih rešenja, i previše je detalja koji nas uveravaju u potpuno drugačiji i puno mračniji zaključak. Neki od naših čitaoca smatraju da je u pitanju moderna umetnost i arhitektura o kojoj nije poželjno pisati bez specijalizacije koja bi dozvola pravilnu kritiku na istu, a putnici i građani Kolorada su svoje rekli – preskupa investicija s umetnošću i dizajnom koji uznemiravava i onako previše opterećene ljude današnjice.

Illuminati

Još jednom natrag u istoriju. Prvog maja 1776. godine (prvi maj – glavni praznik svetskih komunista; 1776. godina stoji na dolarskoj novčanici), bavarski jezuita, Adam Weishaupt osnovao je Illuminate, najverovatniji je autor Protokola Sionskih mudraca o preuzimanju vlasti na planeti. Navodno su Protokoli kasnije „podmetnuti“ kao jevrejski dokument sa jevrejskom strategijom vladanja svetom. Knjiga je zaista strategija osvajanja, ali je neizvesna tvrdnja za koju mnogi smatraju da pripada Iluminatima, koji su se “sakrilili” pod okrilje Masonskog reda. Rotšildi – najbogatija familija na planeti preko svojih članova u Iluminatima kontroliše političku sudbinu Evrope i sveta. Ideja o ujedinjenoj, federalnoj Evropi je njihova. Putem Gordonstoun škole, Iluminati usađuju svoje ideje mlađoj generaciji. Princ Philip i Princ od Welsa su primera radi pohađali Gordonstoun. Prsti bogatih i moćnih Iluminata se prepoznaju iza glavnih događaja na planeti bez obzira radilo se o američkim Federalnim rezervama, Novom svetskom poretku ili atentatu na Kenedija.

Ciljevi iluminata učlanjenih u razne javne i tajne organizacije bili su: ukidanje privatne svojine, nacionalnih vlada i nacionalne suverenosti, stvaranje svetske vladajuće elite, kao i borba protiv judeo-hrišćanskog teizma. Robertson dokazuje da je Francuska revolucija koja se završila Napoleonovom diktaturom delo Vajshauptove družine. Kada su njihovi planovi propali u višim krugovima Nemačke i Francuske, iluminati su ušli u revolucionarne organizacije i nastavili da deluju. U predgovoru nemačkom izdanju „Komunističkog manifesta“ Marks i Engels naglašavaju da je Komunistička liga, zvana „Liga pravednika“ (koja je tajna), njih još 1847. ovlastila da napišu manifest koji će biti teorijsko-praktički program partije. Godine 1885. kardinal Henri Maning dokazivao je da „Manifest“ nije delo „otaca naučnog socijalizma“, no tajnih društava čiji su ova dvojica bili poslušni pioni. Judžin H. Metvin i Sol Pedfover, istraživači tamne strane marksističke doktrine, naglašavaju veliki uticaj koji je na Marksa i Engelsa izvršio „crveni rabin“ Mozes Hes, propagator francuske revolucionarne misli. Nakon susreta s 23-godišnjim Marksom, 30-godišnji Hes beleži: „Marks je veoma mlad čovek koji će zadati poslednji udarac srednjovekovnoj religiji i politici“. Takođe, Robertson njihov politički program, objavljeni kao „diktatura proletarijata“, vidi u Oktobarskoj revoluciji. Ne treba zaboraviti da je u tu revoluciju volstritski bankar Jakob Šif uložio dvadeset miliona dolara u zlatu, pomažući boljševicima. Kad to znamo, postaje nam jasnija izjava engleskog političara Bendžamina Dizrealija da svetom vladaju tajne sile. Opasnost političkog okultizma, međutim, i većini danas nije jasna; dovoljno je setiti se Hitlera i njegovog projekta „Trećeg Rajha“, pa videti kako se taj okultizam može izliti u stravične oblike uništenja. Mnogi antifašisti su, čitajući knjigu bivšeg Hitlerovog sledbenika Hermana Raušninga, prevideli da je on, još pre početka II svetskog rata, o nemačkom fireru govorio kao o čoveku bolesna uma, opsednutom idejom o stvaranju magijskog „natčoveka“. Hitler je bio zaražen magijom i okultnim: Dasti Skler, izučavajući ovaj problem, tumači čitavo ustrojstvo SS-reda, kao i noćne partijske mitinge nacionalsocijalista, kao vešto primenjene paganske rituale koji su izvirali iz tame germanskog neznaboštva. Firer je bio član „Društva Tule“; okultisti Karl Haushofer i Ditrih Ekart tvorci su ideja o arijevskoj rasnoj premoći. Milioni Slovena, Jevreja i Cigana žrtvovani su na oltarima povampirenog Moloha da bi se san o „hiljadugodišnjem Rajhu“ ostvario što pre. Robertson odlučno tvrdi da će Novi svetski poredak biti totalitaran i da su priče o demokratiji samo maska iza koje se krije tzv. „teror ljudskih prava“. Niko neće smeti da govori protiv „manjina“: islamskih fundamentalista, animista, homoseksualaca, pedofila. Proces je već počeo; američki sud je doneo presudu po kojoj se uprava vašingtonskog rimokatoličkog univerziteta Džordžtaun obavezuje da svim homoseksualcima omogući školovanje, kako ne bi došlo do „polne diskriminacije“. Kvazi – religija „New Age“, kult samodovoljnog, „božanskog“ Ja takođe vodi u ponor samouništenja čovečanstva. Tu, gde hrišćanske vrednosti nisu bitnije od australijskih urođeničkih kultova ili šamanističkih ekstaza, duhovnost je praktično uništena. Stiglo se do religije Svetskog Inkvizitora, „gazde“ koji upravlja velikim mravinjakom prepunim nesvesnih, bezumno srećnih kreatura čiji je jedini cilj zadovoljstvo bilo kakve vrste (od materijalnog do verskog). Robertson nas podseća da se briselski kompjuter, u čiju su memoriju učitani podaci o svim građanima Ujedinjene Evrope, zove Zver (biblijsko ime antihrista). Ovaj autor sasvim je u pravu kada kaže da će, usvajanjem autodestruktivne duhovnosti, svet razoriti sam sebe: od kulta, naime, zavisi i kultura. Verujući da postoje parije, Indusi ne leče svoje bolesne nesrećnike; verujući da su u pacovima reinkarnirane duše predaka, oni ni vrše deratizaciju, iako pacovi šire zarazu. Ako bismo stvorili svetsku vladu u kojoj bi neki islamski fundamentalista tipa Homeinija bio ministar odbrane, a sledbenik orijentalnog fanatizma tipa Gandija ministar zdravstva, kako bi ta vlada funkcionisala? Jednom rečju: ideja „zbratimljenog“ čovečanstva nije ništa drugo do utopistička bajka. Ali s obzirom na to u čijim se rukama nalazi svetska moć (očito, vlastodršci modernih imperija maštaju o ujedinjenoj planeti) ta bajka bi mogla postati krvava. Robertson veli: Hristos je nudio slobodu, a utopisti žele čoveka da prisile na sreću. Obzidani delima svojih ruku, oni su Boga zaboravili i čovečanstvu pripremaju totalitarno ropstvo: umesto „kristalnog dvorca“ oni će svoje sledbenike dovesti do masovne grobnice. Jer bez Hrista, Života Večnog, sudbina ljudska je grobna tama.

Lobanja i Kosti (Skulls and Bones)

April 2000. je u bioskopima obeležila premijera filma „The Skulls“ (lobanje). Solidna reklama je prethodila njegovom pojavljivanju. Uvod filma donosi tekst: „Tajna društva su plod tradicije na elitnim američkim univerzitetima. Ova udruženja postoje već skoro 200 godina i predstavljala su oduvek izvor za buduće predsednike, senatore i vlasnike korporacija. Svake godine, manje od 1% najbogatijih i najuspešnijih studenata postaju članovi ovih ekskluzivnih društava čime im se garantuje uspeh u budućnosti i pomoć ostalih članova. Jednom član, zauvek član…“ Sat i po filmske priče predstavlja triler sa temama o moći, ubistvima i ljubavima… Scenario za film je napisao John Pogue koji je imao iskustvo iz prve ruke, dok je i sam studirao na Yale University. Nakon filma reakcije vodećih kritičara iz petnaestak američkih novina je da je reč o „kontradiktornom, absurdnom filmu, nepreporučljivom za gledanje mladima, lošoj priči itd…“

Šta je to toliko nažuljilo američki medijski establišment?

Mada se to u filmu nigde konkretno ne pominje, očito je da je elitistička organizacija „The Skulls“ asocijacija na „The Skull and Bones Society“ sa Yale Universiteta. Slične postoje i na: Princeton, Cornell, Penn, Brown, Harvardu itd. Iz „The Skull and Bones Society“ se regrutuju kadrovi za tri dalja elitistička udruženja: Bilderberg, CFR (Council on Foreign Relations) i Trilateral Commission, o kojima smo govorili ranije i pritom istakli da su svi američki predsednici u ovom stoleću, osim jednoga, imali članstvo u ovim udruženjima. Nadalje, kadrovi sa Yalea, su: Buš Stariji, Buš mladji i njegov deda, Rockefeller, Luce („Time“), Stanley („Morgan Stanley), Davison („Morgan Guaranty Trust“), Gates („Union Pacific“, „Boeing“), Davenport („Fortune Magazine“)…

Prema tradiciji, poslednju godinu na Yaleu, selektira se petnaest i svake godine, samo petnaest novih članova. To daje broj od 2.500 članova u zadnjih 150 godina. Danas ih je oko 500 živih. Godišnji sastanci su u njihovom zamku na Deer Islandu na St. Lawrence River. Udruženje je osnovao general William Huntington 1833. sa Alphonso Taftom (koji je, opet, 1876. postao ministar rata). Taftov sin William Howard Taft je bio jedini američki predsednik koji je imao i funkciju predsednika Vrhovnog suda. Američki red „Lobanja i kostiju“ je proizašao iz istoimenog nemačkog tajnog društva kao „Chapter 322“ koji broj stoji na njihovom simbolu. I tu dolazimo do Iluminata, istih onih koji su u XVII i XVIII veku vladali Evropom i za koje se tvrdi da su iza današnjeg „Novog svetskog poretka“.

„Izabrani“ diplomci na univerzitetu Yale – generacija 1948 godine pred polaganje zakletve na prijemu u tajno udruženje „Lobanja i Kosti“. Budući predsednik Buš stariji stoji na slici prvi s leva u sivom odelu. Najstariji diplomac drži ruke na stolu na kome se nalazi indijansko ćebe od konjske dlake, lobanja i butna kost čuvenog indijanskog poglavice Džeronima. Na crnom pokrivaču stola je simbol udruženja – Lobanja i kosti. Inače bronzani kip Nathan Halea, diplomca Yalea (pre više od 200 godina) i člana „The Skulls and Bones“ nalazi se u okviru kampusa Yalea. Kopija kipa se nalazi i ispred sedišta CIA-e u Langley, Virginia. I, na kraju, druga kopija se nalazi ispred Philips Academy u Andoveru, Massachusetts. U tu je skolu, koje li „slučajnosti“, išao George Bush stariji pre svojih studija na Yelu, kao i njegov sin Bush mlađi. Bivši američki predsednik, George W. Bush mlađi, jedva prolazni student sa ocenom “C” je takođe pohađao Yale. Tamo je studirao i njegov protivkandidat na izborima 2004. demokratski senator John Kerry. I obojica su bili članovi društva “Lobanja i kosti”. U toj se zemlji ništa ne dešava slučajno, barem kada su elite u pitanju, setite se “trke dva konja jednog vlasnika”. A ako se ipak dogodi nešto nepredviđeno, kao recimo izbor katolika za američkog predsednika (Kenedi) , onda se nađe dovoljno moćna koalicija da tu „grešku ispravi“. Rodney Stich u svojoj knjizi „Defrauding America“ daje detalje tajnog snimanja razgovora Edgara Hoovera koji je četiri decenije bio šef FBI-a. Na snimku su glasovi Nelsona Rockfellera, Allena Dullesa, bivšeg ministra spoljnih poslova SAD, Lyndona Johnsona budućeg predsednika, mladog obaveštajca u CIA-a i biznismena George Bush-a starijeg i Edgara Huvera. Godina 1963. a tema: Atentat na Kenedija. Drugi snimak, iz knjige Nixonovog šefa osoblja H. Haldemana, „The Ends of Power“ o aferi Watergate donosi novu potvrdu; Nixon traži da se zaustavi dalje istraživanje FBI-a u aferi Watergate, jer bi to moglo otkriti njihovu umešanost u „onu stvar sa Zalivom svinja“ na Kubi. Energetski plan američke vlade za početak XXI veka govori i o novim izvorima energije, očuvanju i štednji postojećih… Ali, ono što je stvarno sadržano u Planu su dalja eksploatacija naftnih i gasnih izvora. Vetar u leđa najmoćnijim naftnim korporacijama sveta. Ima li to veze sa namerama SAD da napadnu Iran i “spreče razvoj nuklearnog programa”. Naravno već poznata priča o naftnim bogatstvima Irana. I zato tek podsećanja radi pogledajmo za čas simbole najvećih naftnih kompanija:

Chevron – ako se posmatra njihov logo tro-dimenzionalno, zapaža se kutija na vrhu druge kutije. U tajnom jeziku simbola to znači, „kontrola nad svim što je tačno i netačno, pozitivno i negativno“. Drugim rečima „mi kontrolišemo sve“.
Exxon – Francuska srednjevekovna masonska loža “House of Lorraine” imala je na svojoj odeći i štitovima logo duplog položenog krsta. Iz tih vremena potiče izraz „Double cross“, inače u žargonu “dupli pas” odnosno prevariti nekoga, manipulisati sa nekim. Taj dupli krst se nalazi u logu najveće svetske naftne kompanije. Uzgred, ko je iza Exxona? Hmm, opet Rockefeller.
Texaco – ima Pentagram u krugu (Suncu).
ARCO – logo posmatran tro-dimenzionalno jasno pokazuje piramidu.
AMOCO – plamena baklja u logu, simbol vatre i sunca.

Reči i simboli veoma utiču na ljudsku podsvest i našu psihu, a da toga nismo ni svesni. Ali, simbolizam ne mora biti uvek negativan. To je jednostavno oblik komunikacije i brzog prenošenja znanja – informacije na mase. A znanje je po pravilu neutralno, ni dobro ni loše. Problem je međutim u tome što upotreba znanja, može biti pozitivna ili negativna. I konačno pitanje, šta ako su elite ovladale nekim kosmičkim znanjima, možda zaboravljenim pa ponovo otkrivenim ili su im ta znanja preneli naši gosti iz svemira? Da ponovimo osnovnu dilemu: Zašto razvoj tehnologije ide u poslednjih pedesetak godina neverovatnom brzinom, dok mogućnost percepcije novih znanja i tehnologija prosečnog čoveka zaostaje, skoro stagnira? Ili mozda napreduje samo kod izabranih.

Istražujte malo i sami! Pogledajte novine, pogledajte časopise, pogledajte pažljivo oko sebe, koje to firme, banke i kompanije imaju simbol piramide u svom znaku na njemu ili na memorandumu. Rezultat će biti zanimljiv: najveće i najuspešnije firme kod nas, vole više piramidu od četiri srpska ocila, zastave, opanka ili nekog drugog srpskog simbola.

ČETIRI JAHAČA APOKALIPSE ! DA LI JE TO BUDUĆNOST ČOVEČANSTVA ???

Izvori: Izvodi iz knjiga Semira Osmanagića, Dejvida Ajka, Slobodana Maričića, Ljubica Šaran, sa sajtova Webtribune.rs, Metanoja, vizionarski.wordpress.com

Miloš Stokić Weblog

Piramida moći na Planeti

Na sceni nije sukob civilizacija. Pobednik je poznat već hiljadama godina. To su elite koje sofisticirano vladaju i manipulišu većinom.

Vratimo se kroz istoriju i da proverimo kakva je veza sa Anunakima

Globalizacija kao sredstvo u ostvarenju novog svetskog poretka

Novi svetski poredak – Ideologija

Komunizam

Porodica Rotšild

Život Jevreja na prostoru današnje Srbije između dva rata

“Kissinger i članovi, Inc.”

Henry Kissinger, dobitnik Nobelove nagrade za mir, stajao je iza glavnih spoljnopolitičkih odluka američkih predsednika umešanih u ratne sukobe od Vijetnama i Laosa do Bosne i Iraka (dva puta).

U nastavku pokušaću da dokažem da je sve ono što nam se događa na ovoj Planeti poslednjih nekoliko hiljada godina uglavnom usmeravano i pokretano iz elitnih centara.

Ko vlada čovečanstvom?

Odgovorite Odustani od odgovora

Na sceni nije sukob civilizacija. Pobednik je poznat već hiljadama godina. To su elite koje sofisticirano vladaju i manipulišu većinom.

Vratimo se kroz istoriju i da proverimo kakva je veza sa Anunakima

Globalizacija kao sredstvo u ostvarenju novog svetskog poretka

Novi svetski poredak – Ideologija

Komunizam

Porodica Rotšild

Život Jevreja na prostoru današnje Srbije između dva rata

“Kissinger i članovi, Inc.”

Henry Kissinger, dobitnik Nobelove nagrade za mir, stajao je iza glavnih spoljnopolitičkih odluka američkih predsednika umešanih u ratne sukobe od Vijetnama i Laosa do Bosne i Iraka (dva puta).

U nastavku pokušaću da dokažem da je sve ono što nam se događa na ovoj Planeti poslednjih nekoliko hiljada godina uglavnom usmeravano i pokretano iz elitnih centara.

Ko vlada čovečanstvom?

Rate this:

Podeli:

Srodno

Podeli:

Odgovorite Odustani od odgovora

Discover more from Miloš Stokić Weblog